Gradovi i himere Jovana Dučića
Jovan Dučić (1874 - 1943) je bio veoma značajan srpski pisac, pesnik i diplomata. Nominalno je pripadao modernističkom pokretu u književnosti ali mnogi njegovi estetski i politički stavovi su eksplicitno romantičarski. Poreklom iz Bosne, sa sobom je celog života nosio veliki nacionalni ponos i ljubav prema srpskom narodu, pogotovo imajući u vidu da je diplomirao pravo na univerzitetu u Ženevi i da je bio pravi mondenski čovek, koji je proputovao ceo svet i bio odličan poznavalac evropske kulture i judeo-hrišćanskog nasleđa.
Njegova knjiga Gradovi i himere (1930) je zbirka putopisnih pisama koja je sačinio u raznim gradovima i državama Evrope i Bliskog istoka: na švajcarskim Alpima i u Ženevi, u Parizu, na Krfu, u Rimu, na Delfima, u španskoj Avili, grčkoj Atini, Jerusalimu i Kairu. Himere iz naslova se odnose na optičke i olfaktorne iluzije u svakom od gradova usled prelamanja svetlosnih zraka, specifičnog položaja koji posmatrač zauzima u odnosu na pejzaž ili nekog trećeg uzroka, i opisane su poetskim rečnikom i veoma nadahnuto. Međutim, može se reći da su i neke od Dučićevih ideja jednako himerične i halucinatorne.
Mi smo impresionirani njegovom interpretacijom pomenutih mesta i njihovog kulturnog i religijskog nasleđa, pri čemu se očituje autorova velika obrazovanost i širina i sveobuhvatnost njegove pronicljivosti. Sjajna je njegova analiza sumornosti stanovnika Ženeve koja je posledica uticaja Žana Kalvina, tog rigoroznog teologa koji je mrzeo radost i smeh. Na mnogim drugim primerima Dučić takođe demonstrira da istoriju Evrope, antičke Grčke i hrišćanstva drži u malom prstu. Problem međutim nastaje u onim retkim momentima kada interpretira srpsku istoriju i položaj koji srpski narod po njemu zauzima među drugim narodima.
Pred sam kraj svog života Dučić je objavio zbirku tekstova Verujem u Boga i u Srpstvo. Postavlja se dakle pitanje zašto su ova dva verovanja povezana, zašto ima potrebu da u jednoj rečenici kaže da veruje u jedno, potom upotrebi veznik i navede drugo. Odgovor na to pitanje je on sam dao u Gradovima i himerama, u poglavlju o Atini: Kod Srba svetosavlje znači ideju koja ujedinjuje veru, državu i naciju. Dučić dakle daje novu definiciju Svetog Save i njegove prosvetiteljske misije, povezujući sa ga fiktivnim konceptima nacije i države koji su nastali vekovima nakon što je ovaj veliki pravoslavni mistik živeo. Svaki pravi vernik bi to nazvao onim što i jeste - etnofiletizam, zloupotreba Boga da bi se sopstvena grupa izdigla iznad drugih.
Kasnije, u poglavlju o Jerusalimu, on i samog Hrista, nakon što je dao iscrpan pregled njegovih biblijskih rasprava sa Jevrejima, definiše kao vojnika. Kako je sad Isus vojnik, pitate se vi. Pa lepo, Srbi su vojnici - u Dučićevo vreme postojala je već viševekovna tradicija Srbina koji je dobar samo da boj bije, pa se to pripisuje čak i jednom učitelju morala i propovedniku ljubavi. Evo šta Dučić još kaže: Putem sam mislio da je moj srpski narod, po samoj svojoj izgradnji duha i ideala, najveći hrišćanin među hrišćanima. Pre svega, on je najvećma od svih obožavao herojstvo i mučeništvo - jedan ideal grčki, a drugi ideal arijski, a oboje oličeno u Hristu.
U svojoj težnji da nađe idejnu podlogu za ratobornost i opiranje austrougarskoj i otomanskoj tiraniji Dučić pravi skok od svetosavskog nacionalnog jedinstva do oduševljenja francuskim narodom i Napoleonovim pohodima za širenje slobode, bratstva i jednakosti (preteča današnjih humanitarnih ratova). U poglavlju o Parizu njegova jednostranost je potpuna, tu vidimo svu zaslepljenost jednog ideologa progresa, prosvetiteljstva i racionalizma, kao i to da su nacionalizam i šovinizam zapravo samo dve strane jednog istog novčića:
Pariz je najveća raskrsnica života. Čovek je do Pariza jedno a od Pariza drugo. Ko je dovde došao pametan, on je ovde postao pametniji, a ko je došao dovde lud, on je odavde otišao neisceljivo mahnit zanavek. Ovo je jedini narod koji ume sve da shvati, u sve prodre, i sve objasni.
Samo u Parizu imamo osećanje da živimo u kulturnom centru čovečanstva.
Niko kao Francuska nije imao toliko velike kraljeve, vojskovođe i državnike.
Savremeni čovek koji ne zna francuski, to je kao antički čovek koji nije znao grčki.
Nema odista nijednog patriotizma koji je lepši od francuskog. (...) Patriotizam francuski nije izraz rasnog egoizma i ksenofobije, kao kod nekih drugih naroda, nego istorijski ponos i smisao o tradiciji. Ono što čini Francuza besnim u njegovoj oholosti, to je što nikad, od kad je postao, nije bio ničiji rob. (...) Španjolci su robovi Arapa, Rusi robovi Mongola, Srbi i Grci robovi Turaka, Italijani robovi svačiji, ali Francuska, i kad je bila pobeđivana, nije bila pokoravana, ni gubila svoju državnu egzistenciju.
Ta urođena moć opservacije, ta stalna potreba za razumevanjem stvarnosti, instinktivna odvratnost za sve što je mistično i maglovito, čini Francuza najneposrednijim, najiskrenijim, racionalnim, duboko istinitim. (...) Zato je Francuz najmanje lažov od svih ljudi.
Osećanje čovečnosti u Francuza dolazi od radosti i hrabrosti, kod Talijana tog osećanja nema zbog straha i sebičnosti. (...) Talijan je rđav i kao prijatelj i kao neprijatelj. Kao prijatelj je zavidljiv i neveran, a kao neprijatelj je podmukao i osvetljiv. Uvek je na granici prijateljstva i neprijateljstva. Uvek je gotov da se kavga i miri: da se kavga bez bitke i da se miri bez ljubavi. Grk hoće da prevari, ali samo kad je njegov interes u pitanju; a Talijan će vas prevariti i iz platonskih razloga, iz ljubavi za intrigu i otrov.
Francuzi znaju šta je Pravo, Englezi šta je Pravednost, Amerikanci šta je Humanost, a samo Sloveni znaju šta je Dobrota. Zato su Sloveni ipak najveći stepen ljudskog srca i ljudske savesti.
Iako je vreme pregazilo rasne teorije koje Dučić ovde iznosi, one se ipak u velikoj meri i danas javljaju, samo što su sišle iz akademskih i pesničkih krugova u običan narod. Odnosno, da budemo pošteni, napravile su pun krug jer su i potekle sa ulice, baš kao što su mnogi intelektualci poput Dučića završili silne škole ali u duši ostali ratoborni uličari.
Na njegovom primeru vidimo jednu veliku romantičarsku tradiciju u srpskom narodu, koja inspiraciju i gorivo za svoje fantazije nalazi na raznim izvorima. Da li je Srbin i danas biće koje voli da tihuje i priviđa himere, uz povremene ratne pohode i krvoprolića, ili se eventualno izlečio od groznice krvi, vreme će pokazati.
Njegova knjiga Gradovi i himere (1930) je zbirka putopisnih pisama koja je sačinio u raznim gradovima i državama Evrope i Bliskog istoka: na švajcarskim Alpima i u Ženevi, u Parizu, na Krfu, u Rimu, na Delfima, u španskoj Avili, grčkoj Atini, Jerusalimu i Kairu. Himere iz naslova se odnose na optičke i olfaktorne iluzije u svakom od gradova usled prelamanja svetlosnih zraka, specifičnog položaja koji posmatrač zauzima u odnosu na pejzaž ili nekog trećeg uzroka, i opisane su poetskim rečnikom i veoma nadahnuto. Međutim, može se reći da su i neke od Dučićevih ideja jednako himerične i halucinatorne.
Mi smo impresionirani njegovom interpretacijom pomenutih mesta i njihovog kulturnog i religijskog nasleđa, pri čemu se očituje autorova velika obrazovanost i širina i sveobuhvatnost njegove pronicljivosti. Sjajna je njegova analiza sumornosti stanovnika Ženeve koja je posledica uticaja Žana Kalvina, tog rigoroznog teologa koji je mrzeo radost i smeh. Na mnogim drugim primerima Dučić takođe demonstrira da istoriju Evrope, antičke Grčke i hrišćanstva drži u malom prstu. Problem međutim nastaje u onim retkim momentima kada interpretira srpsku istoriju i položaj koji srpski narod po njemu zauzima među drugim narodima.
Pred sam kraj svog života Dučić je objavio zbirku tekstova Verujem u Boga i u Srpstvo. Postavlja se dakle pitanje zašto su ova dva verovanja povezana, zašto ima potrebu da u jednoj rečenici kaže da veruje u jedno, potom upotrebi veznik i navede drugo. Odgovor na to pitanje je on sam dao u Gradovima i himerama, u poglavlju o Atini: Kod Srba svetosavlje znači ideju koja ujedinjuje veru, državu i naciju. Dučić dakle daje novu definiciju Svetog Save i njegove prosvetiteljske misije, povezujući sa ga fiktivnim konceptima nacije i države koji su nastali vekovima nakon što je ovaj veliki pravoslavni mistik živeo. Svaki pravi vernik bi to nazvao onim što i jeste - etnofiletizam, zloupotreba Boga da bi se sopstvena grupa izdigla iznad drugih.
Kasnije, u poglavlju o Jerusalimu, on i samog Hrista, nakon što je dao iscrpan pregled njegovih biblijskih rasprava sa Jevrejima, definiše kao vojnika. Kako je sad Isus vojnik, pitate se vi. Pa lepo, Srbi su vojnici - u Dučićevo vreme postojala je već viševekovna tradicija Srbina koji je dobar samo da boj bije, pa se to pripisuje čak i jednom učitelju morala i propovedniku ljubavi. Evo šta Dučić još kaže: Putem sam mislio da je moj srpski narod, po samoj svojoj izgradnji duha i ideala, najveći hrišćanin među hrišćanima. Pre svega, on je najvećma od svih obožavao herojstvo i mučeništvo - jedan ideal grčki, a drugi ideal arijski, a oboje oličeno u Hristu.
U svojoj težnji da nađe idejnu podlogu za ratobornost i opiranje austrougarskoj i otomanskoj tiraniji Dučić pravi skok od svetosavskog nacionalnog jedinstva do oduševljenja francuskim narodom i Napoleonovim pohodima za širenje slobode, bratstva i jednakosti (preteča današnjih humanitarnih ratova). U poglavlju o Parizu njegova jednostranost je potpuna, tu vidimo svu zaslepljenost jednog ideologa progresa, prosvetiteljstva i racionalizma, kao i to da su nacionalizam i šovinizam zapravo samo dve strane jednog istog novčića:
Pariz je najveća raskrsnica života. Čovek je do Pariza jedno a od Pariza drugo. Ko je dovde došao pametan, on je ovde postao pametniji, a ko je došao dovde lud, on je odavde otišao neisceljivo mahnit zanavek. Ovo je jedini narod koji ume sve da shvati, u sve prodre, i sve objasni.
Samo u Parizu imamo osećanje da živimo u kulturnom centru čovečanstva.
Niko kao Francuska nije imao toliko velike kraljeve, vojskovođe i državnike.
Savremeni čovek koji ne zna francuski, to je kao antički čovek koji nije znao grčki.
Nema odista nijednog patriotizma koji je lepši od francuskog. (...) Patriotizam francuski nije izraz rasnog egoizma i ksenofobije, kao kod nekih drugih naroda, nego istorijski ponos i smisao o tradiciji. Ono što čini Francuza besnim u njegovoj oholosti, to je što nikad, od kad je postao, nije bio ničiji rob. (...) Španjolci su robovi Arapa, Rusi robovi Mongola, Srbi i Grci robovi Turaka, Italijani robovi svačiji, ali Francuska, i kad je bila pobeđivana, nije bila pokoravana, ni gubila svoju državnu egzistenciju.
Ta urođena moć opservacije, ta stalna potreba za razumevanjem stvarnosti, instinktivna odvratnost za sve što je mistično i maglovito, čini Francuza najneposrednijim, najiskrenijim, racionalnim, duboko istinitim. (...) Zato je Francuz najmanje lažov od svih ljudi.
Osećanje čovečnosti u Francuza dolazi od radosti i hrabrosti, kod Talijana tog osećanja nema zbog straha i sebičnosti. (...) Talijan je rđav i kao prijatelj i kao neprijatelj. Kao prijatelj je zavidljiv i neveran, a kao neprijatelj je podmukao i osvetljiv. Uvek je na granici prijateljstva i neprijateljstva. Uvek je gotov da se kavga i miri: da se kavga bez bitke i da se miri bez ljubavi. Grk hoće da prevari, ali samo kad je njegov interes u pitanju; a Talijan će vas prevariti i iz platonskih razloga, iz ljubavi za intrigu i otrov.
Francuzi znaju šta je Pravo, Englezi šta je Pravednost, Amerikanci šta je Humanost, a samo Sloveni znaju šta je Dobrota. Zato su Sloveni ipak najveći stepen ljudskog srca i ljudske savesti.
Iako je vreme pregazilo rasne teorije koje Dučić ovde iznosi, one se ipak u velikoj meri i danas javljaju, samo što su sišle iz akademskih i pesničkih krugova u običan narod. Odnosno, da budemo pošteni, napravile su pun krug jer su i potekle sa ulice, baš kao što su mnogi intelektualci poput Dučića završili silne škole ali u duši ostali ratoborni uličari.
Na njegovom primeru vidimo jednu veliku romantičarsku tradiciju u srpskom narodu, koja inspiraciju i gorivo za svoje fantazije nalazi na raznim izvorima. Da li je Srbin i danas biće koje voli da tihuje i priviđa himere, uz povremene ratne pohode i krvoprolića, ili se eventualno izlečio od groznice krvi, vreme će pokazati.
Коментари
Постави коментар