The World of My Reflections

Jovan Dučić (1874 - 1943) je bio veoma značajan srpski pisac, pesnik i diplomata. Nominalno je pripadao modernističkom pokretu u književnosti ali mnogi njegovi estetski i politički stavovi su eksplicitno romantičarski. Poreklom iz Bosne, sa sobom je celog života nosio veliki nacionalni ponos i ljubav prema srpskom narodu, pogotovo imajući u vidu da je diplomirao pravo na univerzitetu u Ženevi i da je bio pravi mondenski čovek, koji je proputovao ceo svet i bio odličan poznavalac evropske kulture i judeo-hrišćanskog nasleđa. Njegova knjiga Gradovi i himere (1930) je zbirka putopisnih pisama koja je sačinio u raznim gradovima i državama Evrope i Bliskog istoka: na švajcarskim Alpima i u Ženevi, u Parizu, na Krfu, u Rimu, na Delfima, u španskoj Avili, grčkoj Atini, Jerusalimu i Kairu. Himere iz naslova se odnose na optičke i olfaktorne iluzije u svakom od gradova usled prelamanja svetlosnih zraka, specifičnog položaja koji posmatrač zauzima u odnosu na pejzaž ili nekog trećeg uzrok

Prethodnog vikenda (14-16 jul) održan je EVO turnir u borilačkim igrama koji se svake godine tradicionalno organizuje početkom ili sredinom jula u Las Vegasu, o čemu sam već pisao. Na glavnoj bini održana su nadmetanja u osam različitih video igara, uz mnoge manje turnire sa strane. Prvo takmičenje koje je završeno bilo je u igri King of Fighters 14, veoma popularnoj u Kini, u kojoj svaki igrač sastavlja tim od tri različita borca. Nezvanično najbolji KoF igrač svih vremena je Kinez Xiao Hai koji je pred ovaj turnir objavio veoma arogantne izjave na Tviteru, tvrdeći da će ga sigurno on osvojiti jer ne vidi ko uopšte može da mu se suprotstavi. Međutim, u finalu je izgubio od svog kineskog zemljaka iz Tajvana, ET-a, što je samo jedan u nizu slučajeva da se zadovolji pravda u smislu da igrač koji se loše ponašao, verbalno vređao druge igrače ili organizatore turnira, na kraju izgubi na najbolniji način, u samom finalu. Pobednik nadmetanja u Guilty Gear Xrd Revelator 2 bio je Ja

Bosanski lonac je specifično jelo nastalo u staroj Jugoslaviji za potrebe vojnika JNA, u koje se stavljalo sve što bi u tom trenutku kuvaru stajalo na raspolaganju. To je dakle jedna haotična gomila svega i svačega, bez nekog rukovodećeg principa, gde sve dolazi u obzir, pa se tako može primeniti i na postmodernističku književnost. Naš verovatno najznačajniji pisac iz tradicije postmodernizma jeste Svetislav Basara. Svaka njegova knjiga je pisana tim stilom, i on spada u grupu pisaca kao što su Tomas Pinčon, Kurt Vonegat, Viktor Peljevin i drugi. Jedna od najznačajnijih karakteristika postmodernizma u književnosti je poigravanje istorijskom građom. Istorija je nastala kao pseudo-nauka, istoričari su najvećim delom bili konkubine moćnika, a slobodno se može reći da status čiste nauke ona nije stekla do dana današnjeg, a verovatno nikada i neće pa joj se u skladu sa tim možemo narugati, pogotovo jer se na taj način podsmevamo i političarima koji je koriste kao argument u svojoj bo

Na pitanje o tome koja materija je obrađena u nekom remek-delu, odgovor je uvek isti: SVE. Preciznije, sve ono što vredi, što je bilo, što jeste i što će biti. Ono što je večno prisutno i jedino zaista važno. Neprolazno. Tako je i sa Solarisom . Solaris je film čuvenog sovjetskog režisera Andreja Tarkovskog iz 1972. godine i adaptacija istoimene knjige Stanislava Lema, pisca naučne fantastike iz Poljske. Za razliku od Lemove knjige koja ipak pati od stilskih nedoslednosti i žanrovskih balasta, film Tarkovskog krasi njegov osobeni vizuelni stil i rediteljski postupak. Kretanje kamere je sporo, kao i čitav ritam filma. Atmosfera se gradi postepeno i sve je usmereno na to da se u gledaocu izazove jedno visceralno, duboko lično iskustvo, koje naravno nije lako rečima opisati, kao što je i tematika filma najbolje iskazana kroz same tehnike prikaza, slike i zvuke. Ne činimo joj pravdu ako je svedemo na reči, jer je ona u velikoj meri o osećanjima, tačnije osećanju ljubavi. Ona