Solaris

Na pitanje o tome koja materija je obrađena u nekom remek-delu, odgovor je uvek isti: SVE. Preciznije, sve ono što vredi, što je bilo, što jeste i što će biti. Ono što je večno prisutno i jedino zaista važno. Neprolazno. Tako je i sa Solarisom.



Solaris je film čuvenog sovjetskog režisera Andreja Tarkovskog iz 1972. godine i adaptacija istoimene knjige Stanislava Lema, pisca naučne fantastike iz Poljske. Za razliku od Lemove knjige koja ipak pati od stilskih nedoslednosti i žanrovskih balasta, film Tarkovskog krasi njegov osobeni vizuelni stil i rediteljski postupak. Kretanje kamere je sporo, kao i čitav ritam filma. Atmosfera se gradi postepeno i sve je usmereno na to da se u gledaocu izazove jedno visceralno, duboko lično iskustvo, koje naravno nije lako rečima opisati, kao što je i tematika filma najbolje iskazana kroz same tehnike prikaza, slike i zvuke. Ne činimo joj pravdu ako je svedemo na reči, jer je ona u velikoj meri o osećanjima, tačnije osećanju ljubavi. Ona se mora proživeti, a ne hladno i naučnički secirati.


Oni koji fenomenima prirode pristupaju hladno i racionalno, bez emocija, jesu naučnici. Naučnici su mahom muškarci, upravo zbog te svoje predispozicije za surovu analizu, okrutnu i kada se dovede do svoje krajnje logičke konsekvence, potpuno destruktivnu. Konačni oblik komunikacije muške nauke jeste atomska bomba, napad radijacijom, cepanje atoma.


Šta je to što muškarca jedino može da obuzda, da čoveka koji u potpunosti vlada sobom pretvori u osobu nadvladanu emocijama? Naravno, odgovor je žena, i ljubav prema ženi. Svaki pravi muškarac, u onoj meri u kojoj nije primitivni majmun, u ženi vidi nešto pred čim je nemoćan. Vidi bezuslovnu ljubav čija svetlost samo dodatno razotkriva njegov bedni egoizam. Ponavljam, svaki pravi muškarac. Žena i ono što ona od muškarca zahteva predstavlja jednu prirodnu silu, s kojom on ne može da se nosi. Uragan od kojeg nema skloništa. On može da ga zamrzi, pokuša da ga uništi, ili da mu se potpuno prepusti.


Solaris je takođe o sledećem stepenu ljubavi, ljubavi prema transcedentnom, onostranom. Ljubav prema tom višem, onom koje daje značenje našim životima i što je krajnji ishod naše potrage za značenjem, počinje upravo od ljubavi prema ženi. Ne može se zavoleti ono nebesko ako se prvo ne oseti ovozemaljska ljubav.


Nauka pokušava da dođe do prvobitnih uzroka, da da sve odgovore. Ona međutim u tome ne uspeva. Okean na planeti Solaris je pokazatelj krajnje nemoći nauke. Nijedna od brojnih teorija nije dala nijedan odgovor, nikakav pomak. Kada Okean pokušava da komunicira sa ljudima, oni su prestravljeni, uvređeni. Vređa ih ideja uskrsnuća, večnog života. Ona i jeste šokantna, uvredljiva. Ljudska reakcija je razumljiva, i retki daju pravi odgovor.


Film obiluje replikama i aluzijama koje zahtevaju veliko znanje o ljudskoj istoriji, o Putu na kojem se nalazimo kao vrsta. Čovek nam se čini kao zabludeli sin iz biblijske priče, koji se konačno vraća kući i pada na kolena pred ocem, baš kao što je pao na kolena pred ženom. To jedinstvo na dva nivoa, od ovoga i onoga sveta, jeste upravo ostrvo koje se izdiže iz sveopšteg mulja, pomirenost razuma i vere u ljubavi.








Коментари

Популарни постови са овог блога

Gradovi i himere Jovana Dučića

Babunska jeres

Najveći srpski mučenik dvadesetog veka