Filozofi haosa - Heraklit, Niče, Sloterdajk

Filozofski temperamenti: Od Platona do Fukoa je kratka knjiga, od tek nešto više od stotinak strana, nemačkog filozofa i teoretičara kulture Petera Sloterdajka (rođen 1947) i predstavlja specifičnu istoriju filozofije. Za razliku od tradicionalnih knjiga ovog tipa koje su mahom obimne i pokrivaju veoma opširnu i značajnu građu, Sloterdajkova knjižica ovu tematiku ne uzima naročito ozbiljno, u njoj on analizira mislioce kroz njihove karakterne crte, dok se problemima koji su ih zaokupljali bavi na veoma indirektan način, podrazumevajući da čitalac već zna sve o njima pa se može okrenuti stvarima koje su za njega od primarnog značaja, a to su njihov mentalni sklop i sklonosti uslovljene  tipom ličnosti tj. temperamentom. Dakle važnije je govoriti o tome, jer je to ono primarno, skrivena motivacija ličnosti do koje se psihoanalitički može dopreti, nego o samim filozofskim problemima. U tom pogledu Sloterdajk je nastavljač Fridriha Ničea, a on samog sebe tako i označava. Da bismo saznali šta znači biti Ničeov nastavljač moramo se vratiti kako tom filozofu, tako i u daleku prošlost.


Sve je počelo u staroj Grčkoj, sa Heraklitom i Parmenidom. Heraklit je tvrdio da postoji samo Mnoštvo u prirodi, koje se stalno menja, kao vatra koja se stalno pali i gasi. Nikada ne možemo ući dva puta u istu reku, jer ona sama nikada nije ista. Kao suprotnost ovome Parmenid tvrdi da ne postoji Mnoštvo već samo Jedno, a da je svaka promena samo iluzija kojom nas naša čula varaju. Heraklit je bio usamljeni mislilac koji je živeo po strani od društvene zajednice. Jednom prilikom je bio zamoljen od strane političkih vođa svoga rodnog grada Efesa da kao mudar čovek pomogne u upravljanju gradom a on im je odgovorio da im je najbolje da se svi ubiju. Prezirao je ljude, njihove običaje, mentalitet rulje. Parmenid je s druge strane imao svoju školu i učenike (Zenon je najpoznatiji) i smatra se osnivačem dijalektike. I Heraklit i Parmenid su uticali na Platona. Platon je uvažavao ono na šta je Heraklit skretao pažnju ali mu se nije sviđalo. On je iznad svega cenio pravo znanje a ono nije bilo moguće ako je sve što nas okružuje u neprekidnom vrenju i neuhvatljivo. Stoga je preuzeo dijalektički metod od Parmenida i osnovao svoju Akademiju koja je trajala hiljadu godina. Ostatak je istorija, po rečima britanskog filozofa Vajtheda 'filozofija je samo skup fusnota o Platonu'.




Glavna ideja Platonove filozofije, najprostije rečeno, jeste da je moguće dostići Istinu i da je Istina jedna. Dakle postoji neki svet, odvojen od haotičnog sveta prirode, u kojem je sve uređeno, jasno. Mi njega možemo umom pojmiti. Pokazalo se da jednom takvom svetu pripadaju matematika i logika. Sve matematičke istine su takođe i logičke, one funkcionišu same za sebe, potpuno nezavisno od sveta prirode u kojem ljudi žive. Nama su te istine potrebne da bismo sagradili kuće, podigli mostove, dok je međutim naš svet potpuno irelevantan za onaj matematički. Šta god mi uradili, trougao ili krug kao i logičke propozicije će uvek ostati isti, mi na njih nemamo uticaja. Pa analogiji sa tim mi kao ljudi možemo dostići Božansko ako uskladimo svoj život sa nepobedivim pravilima koja očigledno postoje. Neoplatonistička škola filozofije je preuzeta od strane ranog hrišćanstva jer se takva postavka mišljenja lepo slagala sa verom u Svemoćnog Tvorca univerzuma.


Niče nije voleo Platona, više puta je u svojim knjigama isticao da ga nalazi dosadnim i suvoparnim. Po obrazovanju on je bio klasični filolog pa je bilo i prirodno da ne bude impresioniran određenim aspektima platonske filozofije. On je prednost davao Heraklitu, kako u shvatanju prirode, dakle u naučnim pitanjima, tako i u etičkim. Slično starom efeškom mračnjaku, prezirao je nemačko društvo svoga vremena, nalazeći ga filistarskim i nedopustivo mediokritetskim. Za njega je to bila posledica klasičnog akademskog pristupa u obrazovanju, njegovi nedostaci su bili glavni krivac za ono što je nazivao ljudskim, suviše ljudskim. Nasuprot ideji društva i religiozne zajednice u kojima su pojedinci ujedinjeni on nudi radikalni individualizam. Svako treba da misli na sebe, da sebe usavršava i čini jačim, da se neprestano sam edukuje kako bi konačno bio spreman za najveći poziv a to je umetničko preoblikovanje sveta oko sebe, koji je dakle samo materijalna građa za veliku palatu u kojoj smeštamo svoje ja. Takva ideja Natčoveka je bila njegov odgovor na akademsko insistiranje na posedovanju istine, na hrišćansko unižavanje ličnosti koja mora da se saginje pred Bogom kao grešno i zabludelo biće.


Mi dakle vidimo da je Niče iz sebe istrgao ideju transcedentnog, nečega što stoji iznad nas samih. Mi ne činimo stvari da bismo udovoljili učitelju, Bogu Ocu, nakaradnom društvu čiji smo član, glavna pokretačka energija smo upravo mi sami. Kada izbacimo Boga iz sebe mi otkrivamo ambis bez dna, odsustvo značenja, ali umesto rezigniranosti i prepuštanja očaju mi nalazimo novu snagu i ojačanje u onome što nas ne ubije. Sve ovo dakle potiče iz Ničeove razočaranosti tradicionalnim autoritetima. On je poput deteta koje je odjednom shvatilo da je i njegov otac samo čovek, prepun mana, kao i učitelji, kao i crkveni oci, na kraju i sam Bog je samo ljudska ideja i izmišljotina. Pošto je shvatio da nema ničeg iznad njega on se osilio.



Sada se vraćamo na Sloterdajka, dakle vidimo u kom je smislu on Ničeov nastavljač. On koristi psihoanalizu da umanji one sa kojima se ne slaže, baš kao što je Niče koristio psihologiju da 'raskrinka' Sokrata, Platona i druge. Takođe, njih dvojica, uz Šopenhauera, pripadaju onom tipu intelektualca koji u velikoj meri mrzi sredinu iz koje potiče kao i svoje kulturno nasleđe. Videli smo kakav je bio Heraklit; Niče je celu istoriju zapadne civilizacije okrenuo naglavačke, rekavši da je njena propast počela sa Platonom i hrišćanstvom, divio se indijskom kastinskom sistemu, pogotovo čandali kao najnižem sloju ljudi, valjda je smatrao da se tako treba rešiti problem određenih nepoželjnih elemenata u društvu, a sam Sloterdajk na tragu toga odlazi u Indiju da bi učio od Ošoa.

Evo sada nekoliko primera njegovog spisateljskog stila, eksplozivnog i provokativnog po svojoj prirodi, čime se on veoma diči. U poglavlju o Marksu on ovako opisuje trenutnu situaciju u kapitalističkom svetu:

The money soul peers ever more undisguised out of the human subjectivity of our time: a society of bought buyers and of prostituted prostitutes is making a place for itself in globalized market conditions. Classic liberal laissez-faire is becoming explicit as the postmodern sucking and letting oneself be sucked.

Kada govori o Kantu on se uopšte ne zamara Kritikom čistog i praktičnog uma već navodi četiri tačke po kojima je Bog Kenigzberga oličenje buržoaskog mislioca koji paralelno sa Velikom Francuskom revolucijom pravi filozofski sistem koji treba da korespondira istorijskom značaju tog događaja:

He believed he had found the core of bourgeois transcendence in that free moral action by the individual which, motivated neither by success nor hope, does the right thing simply out of respect for the moral law - and out of respect for oneself as the subject distuingished from everything else that exists as the subject of that freedom.

U poglavlju o Sartru on slavi potpuni subjektivizam francuskog filozofa, neograničenu slobodu:

As for Sartre, he remained throughout his life faithful to his way of living the groundless freedom. To him, the nothingness of subjectivity was not a downward-plunging abyss, but a spring bubbling upward, an excess of the power of negation against everything that was encompassing.


Kao što vidimo Sloterdajk pripada jednoj alternativnoj tradiciji mislilaca koja seže u daleku prošlost, sve do Heraklita. Takve filozofe karakteriše mržnja prema ljudima, njihovoj osrednjosti, ali i prema patrijarsima društva koji su po njima za to odgovorni. Oni jednako ismevaju i jedne i druge, ali ne nude bilo kakvo koherentno rešenje, jer je to u suprotnosti sa idejom Haosa koju svojski prihvataju. U tom pogledu oni su poput dvorske lude, koja nam govori istinu kroz šegačenje, ali sama ostaje po strani i ništa ne menja.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića