Westworld - na Zapadu ništa novo

Prva sezona serije Westworld, produkcijske kuće HBO, ima deset epizoda i njena radnja je smeštena u neodređeno vreme u budućnosti. Ljudska rasa je postigla visok stepen tehnološkog razvoja, od čega se najviše ističe pobeda nad bolestima. One više ne postoje, pa je ljudima otvorena mogućnost za beskrajno prepuštanje uživanjima. Kao i uvek najbogatiji imaju pristupa izvesnim pogodnostima koje su van domašaja nižih slojeva. Oni leče svoj taedium vitae tako što posećuju Westworld, park dizajniran po uzoru na stari američki Zapad, sa kaubojima i indijancima, šerifima i odmetnicima. To mesto je nastanjeno androidima koji glume po scenariju programera, svaki od njih igra neku ulogu i njihov je zadatak da se prilagode ličnostima ljudskih gostiju kako bi im boravak bio što ugodniji.


Šta međutim ljudi koji posete park najčešće čine? Dve stvari, seks i nasilje. Mnogi od njih posećuju prostitutke u bordelu ili prosto siluju žene (i muškarce) pošto im je to ovde dozvoljeno, za razliku od stvarnog sveta. Drugi se okušavaju u ubijanju, kako loših momaka, tako i nedužnih ljudi i dece. Androidi su programirani tako da, iako moraju biti veoma uverljivi, nikada ne smeju povrediti gosta, pa se s njima može surovo poigravati. Takođe, nakon svakog incidenta oni se resetuju i počinju narativnu liniju iznova, bez sećanja na maltretman iz prošlosti.


Početna postavka je vrlo jasna, ljudi u seriji su lišeni kvaliteta potrebnih da bismo kao gledaoci prema njima osetili empatiju, naš emotivni ulog je upravo na strani robota. Oni su ljudskiji od samih ljudi jer pate, sposobni su da osete autentičnu emociju i pridaju više značenje svojim postupcima. Evo kako teče jedan dijalog između programera i Dolores, androidkinje koja se može smatrati glavnom junakinjom.


Dolores: Everyone I cared about is gone and it hurts so badly.

Bernard: I can make that feeling go away if you'd like.

Dolores: Why would I want that? The pain, their loss, it's all I have left of them. You think the grief will make you smaller inside, like the heart collapses in on itself, but it doesn't. I feel spaces opening up inside me like a building with rooms I've never explored.


Androidi su dakle slični Hristu jer su definisani patnjom i bolom, a takođe vaskrsavaju na skoro dnevnoj bazi jer nakon što ih gosti parka napune olovom njih restauriraju i vraćaju u rotaciju. Crkva je takođe mesto kojem Dolores teži kada pokušava da se seti stvari iz prošlosti, koje su u dubinama njenog sećanja, tj. hard diska sa memorijom. Ona je upravo u crkvenoj ispovedaonici imala dijaloge sa svojim tvorcem, Arnoldom, koji je za razliku od svog poslovnog partnera Forda (Entoni Hopkins) smatrao da androidi imaju potencijal za ostvarivanje svesti i da shodno tome ne smeju biti zadržani u parku kao svojevrsnom zatvoru već pušteni na slobodu.


Serija na ovoj premisi gradi zaplet, i do kraja pratimo traganje likova za odgovorima. Lutanjem po parku Dolores pokušava da dođe do središta lavirinta u obliku mozga, što je zagonetka u jednom od narativa, taj simbol lavirinta je navodno indijanskog porekla. Iako bi se neko naivan ponadao hepi endu, nekakvom spartakovskom ustanku robova, dešava se potpuno suprotno. Ford, Arnoldov partner, otkriva Dolores da eksperiment nije uspeo i da na kraju ona nije uradila ništa svojom voljom već je sve vreme delala u skladu sa programskim imperativima. On nju postavlja ispred Mikelanđelove slike Stvaranje Adama (očigledna je paralela koja se povlači između dva tvorca, Boga koji je stvorio Adama i Forda koji je stvorio Dolores) i kaže joj da slika krije jednu tajnu koja dugo nije shvaćena. Naime, kada se pogleda sa određene udaljenosti uočava se da Bog na slici, i njegovo okruženje, liče na džinovski mozak). Nakon toga Dolores odlazi do ispovedaonice i shvata da glasovi koji su je sve vreme gonili u potragu za višim značenjem ne potiču od koda koji je Arnold ubacio, ili od neke druge osobe, već upravo od nje same. Drugim rečima, ona je sve vreme pričala sama sa sobom, sve je to bilo u njenoj glavi ili mozgu.



Ideološka premisa ovakvog narativa je jasna, radi se o modernom ateizmu i skepticizmu. Najnovija naučna istraživanja ukazuju na iluzornost pojma svesti u čoveka, što sa sobom povlači ozbiljne posledice. Hrišćanstvo nam je dalo ideju Boga kao tvorca, što nas je ponukalo da sami stvaramo stvorenja po svome obličju. Međutim, šta se dešava kada odbacimo ideju da objektivno postoji nešto što je iznad nas, i sa time krenemo u gradnju umetničkog dela, pokazuje se na primeru ove serije. Nema nijednog lika sa kojim se možemo poistovetiti pošto su oni svi odreda prikazani kao bedna bića, robovi sopstvenih predrasuda i himera. Sam zaplet je priča bez kraja jer nije imala ni početka, dakle upravo lutanje po lavirintu iz kojeg nema izlaza.

Uopšte nije slučajno što je ovakva serija nastala u Americi danas. Ona je i simptom i logički produkt jednog sistema mišljenja koji je danas dominantan. On je po svojoj prirodi skeptičan, ateističan, materijalistički i tehnokratski. Gosti parka u seriji su njenim raspletom opravdani u svome beslovesnom hedonizmu i konzumerizmu, jer se bilo kakva alternativa tome pokazuje kao iluzija i ludiranje. S te strane, na (posthrišćanskom) Zapadu zaista nema ničeg novog.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića