Propast Igre prestola: Vatra i krv
U nedelju, 27. avgusta 2017, završena je sedma sezona serije Igra Prestola. Pošto je ona adaptacija dela fantastike, treba prvo reći nešto o tom žanru, kako bismo razumeli u kakvom je položaju bilo koja adaptacija bilo kog romana fantastike u odnosu na druge žanrove.
Žanrovska književnost je za razliku od visoke, ''ozbiljne'' književnosti, određena smernicama i preduslovima konkretnog žanra kojem pripada. Detektivski roman mora imati lik detektiva, centralnu misteriju, lik zločinca, proceduru istrage (konvencionalnim ili nekonvencionalnim sredstvima) i druge žanrovske trope. Ja takav roman čitam kada želim da uživam u priči te vrste, u osećanju misterije i napetosti, u tome da krivca konačno stigne kazna. A kada želim da čitam roman u kome se pojmovi krivice i kazne dijalektički razmatraju i preispituju u umu jednog prestupnika, onda čitam ''Zločin i kaznu'' od Dostojevskog. Taj roman svoju veličinu crpi upravo iz činjenice da su ta dva pojma relevantna za mene kao nekoga ko živi u svetu u kojem za počinjenu krivicu sledi odmazda, odlazak u zatvor ili smrtna kazna. Pošto svi mi živimo u tom istom svetu, ta priča je od značaja za sve nas.
Međutim, iako se žanrovski roman prevashodno bavi time da konvencije žanra valjano odradi, da nas misterija zagolica, da glavni junak prođe kroz mnoga iskušenja itd, njemu su otvorena vrata da žanr transcendira, odnosno da se nakon što je štiklirao sve stavke na žanrovskoj listi, vine u visine razmatranja opštih pojmova. On tu mogućnost ima upravo zbog činjenice da detektiv živi u našem svetu (ulica Bejker 221B). Primer žanrovskih autora koji su prevazišli žanr u kojem su poniknuli jesu Dejvid Kronenberg u filmskoj umetnosti, pisci Vilijem Gibson (konkretno, njegova trilogija Plavi Mrav), Den Simons (Hiperion) i mnogi drugi.
Međutim, šta ako postoji žanr koji samom svojom postavkom ukida ovu mogućnost prevazilaženja? Koji je zasnovan na izgradnji potpuno izmišljenog sveta, koji samo u tragovima podseća na ovaj naš? Ne samo da pisac tu može da prevaziđe ili transcendira samo svet koji je upravo sam stvorio, pa se onda postavlja pitanje zašto ga je uopšte stvarao, već je pod dodatnim opterećenjem da mora ogromnu energiju da izdvoji za izmišljanje čitave nove geografije, istorije, geologije, meteorologije, lingvistike, kulturologije itd. Naravno, mi dobro znamo da se u konkretnim delima fantastike to često svodi na komične tvorevine ili karikature.
Recimo da je pisac odradio relativno valjan posao, i da to liči na nešto. Martin bi se mogao ubrojati u takve pisce. Opet se međutim javljaju situacije u kojima se fantazma realnog vraća sa osvetom. Recimo da se želi obraditi tema robovlasništva, vrlo bolna i ozbiljna tema. To je nešto što svakom romanu može da digne cenu. Pa zar si morao da izmisliš čitav svet, čitav univerzum, da bi se time bavio? Zar mi ne bi bilo mnogo bolje da pročitam roman 12 godina ropstva? Sad si me još naveo da bliže pogledam istoriju tog tvog sveta. Osam hiljada godina, a taj 'problem' nije rešen. Skrenem glavu od knjige i vidim - rešen je (makar u hrišćanskoj civilizaciji) za dve hiljade godina. U svetu u kojem ja živim do tog rešenja je došlo generacijskim procesima menjanja društva pod uticajem različitih religijskih i kulturoloških učenja. U tvom svetu je to pokušaj čiste samovolje jedne devojke sa tri zmaja (Biće tako jer ja tako kažem).
Neko nadilaženje, dakle, u slučaju fantastike, u startu leti kroz prozor. Šta preostaje onda? Ništa drugo do zanimljiv zaplet, uzbudljiv i dinamičan, sa (poželjno je) interesantnim likovima. Ko će koga? Joj, baš čekam da vidim šta će se dogoditi sa ovo dvoje, hoće li se smuvati ili poubijati itsl. Da li će nam se narativ ove vrste dopasti zavisi od naših ličnih preferencija, i ako je priča dovoljno interesantna ona nas može zbližiti, učiniti da u grupama razmenjujemo utiske i mišljenja o njoj, što je možda i njena najveća vrednost. To se može uporediti sa sportskim fanovima koji raspravljaju o svojim omiljenim ili neomiljenim timovima, igračima i stilovima igre. U oba slučaja reč je o jednoj vrsti igre, sa jasno omeđenim pravilima i igralištem. Košarkaš je to što jeste samo dok je u dresu i na parketu. Isto važi i za tetku sa zmajevima, ona nam van korica te knjige ništa ne znači, kao što smo već rekli.
Kada se ode na sajt Imdb i pogleda rang serije Igra Prestola, piše broj 1. Dakle to je trenutno najbolja serija svih vremena. Najbolje parče televizije ikada. To nisu druge serije u produkciji HBO, kao npr. Rome ili Deadwood (obe o uzdizanju civilizacije iz haosa bezakonja), The Wire (remek-delo o tome kako različite institucije utiču na sve nas) pa čak ni Breaking Bad u produkciji AMC. Ne, to je serija koja je adaptacija serijala fantastike, konkretno jednog sa vrlo kompleksnim zapletom i ogromnim brojem likova i narativnih linija koje se ukrštaju. Jedna razvodnjena varijanta tog kompleksa.
O manama serije ne treba trošiti puno reči, gledaoci (ne svi doduše) su dovoljno inteligentni da se ne zadovolje bilo čim, pa ma u kakvu foliju bilo upakovano, te su na mnoge od tih mana odavno skrenuli pažnju. Dva pisca su sve što je dobro preuzeli iz knjiga i iscedili do poslednje kapi a kada je došla problematična deonica (sve nakon treće knjige) počeli su da gube konce, da bi konačno došlo do potpunog sloma jednom kada je serija stupila na potpuno neistraženo tlo i kada se od njih dvojice očekuje da dovrše ono što ni sam Martin još nije dovršio. Po trenutnom stanju stvari, čini se da će poslednja sezona biti jedan CGI pakao sa zbrzanim i bledim razrešenjima priča koje su u procesu pričanja već sedam godina.
Osim što su pokazali nedostatak smisla za doslednu karakterizaciju likova, pa su dozvolili neke sramotne scene, poput one sa Maloprstićem u prvoj sezoni, koji otvoreno stupa u verbalni sukob sa Sersei pa mu ona demonstrira moć svoga imena, iako bi se on kao vrhunski spletkaroš upravo takvih stvari morao najviše čuvati, pisci serije su neke likove učinili preterano moćnim, naime upravo tu Sersei. Ona, Brijena, Peščane zmije, pa čak i Arja može se reći, kolju više i brutalnije od bilo kog dotračkog jurišnika, naravno da bi se serija dodvorila onoj najgoroj vrsti feminizma, koji želi da pokaže da žene mogu BAŠ SVE da čine isto ako ne i bolje od muškaraca, i to u seriji koja bi navodno da kritikuje rat i bezrazložno nasilje. Ne samo da su spomenuti likovi na ovaj način veoma ružno izobličeni (ponajviše Arja i Brijena) već su i osiromašeni. Jer Hound sada ima prelaz od bezumnika do rehabilitovanog čoveka, delimično pod uticajem religije i pokajanja, a gde je to isto za ove dve? Ko njima uopšte sme da prigovori za prolivenu krv?
U iščekivanju poslednje sezone i terora koji će ona sa sobom verovatno doneti, može se konstatovati da se nad svet televizijskih serija trenutno nadvila noć, mračna i puna užasa.
Žanrovska književnost je za razliku od visoke, ''ozbiljne'' književnosti, određena smernicama i preduslovima konkretnog žanra kojem pripada. Detektivski roman mora imati lik detektiva, centralnu misteriju, lik zločinca, proceduru istrage (konvencionalnim ili nekonvencionalnim sredstvima) i druge žanrovske trope. Ja takav roman čitam kada želim da uživam u priči te vrste, u osećanju misterije i napetosti, u tome da krivca konačno stigne kazna. A kada želim da čitam roman u kome se pojmovi krivice i kazne dijalektički razmatraju i preispituju u umu jednog prestupnika, onda čitam ''Zločin i kaznu'' od Dostojevskog. Taj roman svoju veličinu crpi upravo iz činjenice da su ta dva pojma relevantna za mene kao nekoga ko živi u svetu u kojem za počinjenu krivicu sledi odmazda, odlazak u zatvor ili smrtna kazna. Pošto svi mi živimo u tom istom svetu, ta priča je od značaja za sve nas.
Međutim, iako se žanrovski roman prevashodno bavi time da konvencije žanra valjano odradi, da nas misterija zagolica, da glavni junak prođe kroz mnoga iskušenja itd, njemu su otvorena vrata da žanr transcendira, odnosno da se nakon što je štiklirao sve stavke na žanrovskoj listi, vine u visine razmatranja opštih pojmova. On tu mogućnost ima upravo zbog činjenice da detektiv živi u našem svetu (ulica Bejker 221B). Primer žanrovskih autora koji su prevazišli žanr u kojem su poniknuli jesu Dejvid Kronenberg u filmskoj umetnosti, pisci Vilijem Gibson (konkretno, njegova trilogija Plavi Mrav), Den Simons (Hiperion) i mnogi drugi.
Međutim, šta ako postoji žanr koji samom svojom postavkom ukida ovu mogućnost prevazilaženja? Koji je zasnovan na izgradnji potpuno izmišljenog sveta, koji samo u tragovima podseća na ovaj naš? Ne samo da pisac tu može da prevaziđe ili transcendira samo svet koji je upravo sam stvorio, pa se onda postavlja pitanje zašto ga je uopšte stvarao, već je pod dodatnim opterećenjem da mora ogromnu energiju da izdvoji za izmišljanje čitave nove geografije, istorije, geologije, meteorologije, lingvistike, kulturologije itd. Naravno, mi dobro znamo da se u konkretnim delima fantastike to često svodi na komične tvorevine ili karikature.
Recimo da je pisac odradio relativno valjan posao, i da to liči na nešto. Martin bi se mogao ubrojati u takve pisce. Opet se međutim javljaju situacije u kojima se fantazma realnog vraća sa osvetom. Recimo da se želi obraditi tema robovlasništva, vrlo bolna i ozbiljna tema. To je nešto što svakom romanu može da digne cenu. Pa zar si morao da izmisliš čitav svet, čitav univerzum, da bi se time bavio? Zar mi ne bi bilo mnogo bolje da pročitam roman 12 godina ropstva? Sad si me još naveo da bliže pogledam istoriju tog tvog sveta. Osam hiljada godina, a taj 'problem' nije rešen. Skrenem glavu od knjige i vidim - rešen je (makar u hrišćanskoj civilizaciji) za dve hiljade godina. U svetu u kojem ja živim do tog rešenja je došlo generacijskim procesima menjanja društva pod uticajem različitih religijskih i kulturoloških učenja. U tvom svetu je to pokušaj čiste samovolje jedne devojke sa tri zmaja (Biće tako jer ja tako kažem).
Neko nadilaženje, dakle, u slučaju fantastike, u startu leti kroz prozor. Šta preostaje onda? Ništa drugo do zanimljiv zaplet, uzbudljiv i dinamičan, sa (poželjno je) interesantnim likovima. Ko će koga? Joj, baš čekam da vidim šta će se dogoditi sa ovo dvoje, hoće li se smuvati ili poubijati itsl. Da li će nam se narativ ove vrste dopasti zavisi od naših ličnih preferencija, i ako je priča dovoljno interesantna ona nas može zbližiti, učiniti da u grupama razmenjujemo utiske i mišljenja o njoj, što je možda i njena najveća vrednost. To se može uporediti sa sportskim fanovima koji raspravljaju o svojim omiljenim ili neomiljenim timovima, igračima i stilovima igre. U oba slučaja reč je o jednoj vrsti igre, sa jasno omeđenim pravilima i igralištem. Košarkaš je to što jeste samo dok je u dresu i na parketu. Isto važi i za tetku sa zmajevima, ona nam van korica te knjige ništa ne znači, kao što smo već rekli.
Kada se ode na sajt Imdb i pogleda rang serije Igra Prestola, piše broj 1. Dakle to je trenutno najbolja serija svih vremena. Najbolje parče televizije ikada. To nisu druge serije u produkciji HBO, kao npr. Rome ili Deadwood (obe o uzdizanju civilizacije iz haosa bezakonja), The Wire (remek-delo o tome kako različite institucije utiču na sve nas) pa čak ni Breaking Bad u produkciji AMC. Ne, to je serija koja je adaptacija serijala fantastike, konkretno jednog sa vrlo kompleksnim zapletom i ogromnim brojem likova i narativnih linija koje se ukrštaju. Jedna razvodnjena varijanta tog kompleksa.
O manama serije ne treba trošiti puno reči, gledaoci (ne svi doduše) su dovoljno inteligentni da se ne zadovolje bilo čim, pa ma u kakvu foliju bilo upakovano, te su na mnoge od tih mana odavno skrenuli pažnju. Dva pisca su sve što je dobro preuzeli iz knjiga i iscedili do poslednje kapi a kada je došla problematična deonica (sve nakon treće knjige) počeli su da gube konce, da bi konačno došlo do potpunog sloma jednom kada je serija stupila na potpuno neistraženo tlo i kada se od njih dvojice očekuje da dovrše ono što ni sam Martin još nije dovršio. Po trenutnom stanju stvari, čini se da će poslednja sezona biti jedan CGI pakao sa zbrzanim i bledim razrešenjima priča koje su u procesu pričanja već sedam godina.
Osim što su pokazali nedostatak smisla za doslednu karakterizaciju likova, pa su dozvolili neke sramotne scene, poput one sa Maloprstićem u prvoj sezoni, koji otvoreno stupa u verbalni sukob sa Sersei pa mu ona demonstrira moć svoga imena, iako bi se on kao vrhunski spletkaroš upravo takvih stvari morao najviše čuvati, pisci serije su neke likove učinili preterano moćnim, naime upravo tu Sersei. Ona, Brijena, Peščane zmije, pa čak i Arja može se reći, kolju više i brutalnije od bilo kog dotračkog jurišnika, naravno da bi se serija dodvorila onoj najgoroj vrsti feminizma, koji želi da pokaže da žene mogu BAŠ SVE da čine isto ako ne i bolje od muškaraca, i to u seriji koja bi navodno da kritikuje rat i bezrazložno nasilje. Ne samo da su spomenuti likovi na ovaj način veoma ružno izobličeni (ponajviše Arja i Brijena) već su i osiromašeni. Jer Hound sada ima prelaz od bezumnika do rehabilitovanog čoveka, delimično pod uticajem religije i pokajanja, a gde je to isto za ove dve? Ko njima uopšte sme da prigovori za prolivenu krv?
U iščekivanju poslednje sezone i terora koji će ona sa sobom verovatno doneti, može se konstatovati da se nad svet televizijskih serija trenutno nadvila noć, mračna i puna užasa.
Коментари
Постави коментар