Borba svetlosti i tame: Zašto je Gantz imao razočaravajući završetak?

Ganc (Gantz) je manga (japanska reč za strip) čiji je autor Hiroja Oku, objavljivana je u periodu od 2000. do 2013. u ukupno 383 poglavlja sakupljenih u 37 albuma i po demografskom uzrastu njenih čitalaca spada u kategoriju seinen, dakle štivo za malo stariju publiku, od adolescentskog uzrasta pa nadalje. To, generalno govoreći, a i u ovom konkretnom slučaju, znači da na stranicama tog tipa mange ima dosta prizora nasilja, seksa i drugog eksplicitnog sadržaja, kao i da je ton pripovedanja malo ozbiljniji i zreliji.



Među publikom je u poslednjoj fazi narativa, a pogotovo nakon što je čitava priča završena, vladao opšti konsenzus da se od ovog serijala više očekivalo i da je više zadirkivao i dražio nego što je zapravo isporučio. Neki su tvrdili da je problem u tome što priča o vampirima nije dovoljno objašnjena i što je preuranjeno skrajnuta u drugi plan, drugi su uzroke nalazili na drugim mestima. Po mom mišljenju radi se o paušalnim primedbama koje se fokusiraju na sporedne elemente dok im suština izmiče.

Oku se pozabavio nekim pitanjima i problemima koji su po zamahu i ozbiljnosti nezamislivi za ogromnu većinu drugih mangi. Dok s jedne strane Ganc sadrži sve trope koje bismo obično očekivali, naime reference na japansku kulturu, kao i pop-kulturu uopšte, sa obilatim pozajmljivanjem ideja iz drugih stripova, filmova i serija, kao i nezaobilazne japanske začudnosti (specifičan smisao za humor i fetiši), ova manga se takođe bavi i pitanjima teologije, etike, ljubavi, uopšte uzev svega onoga što konstituiše jedno celovito ljudsko biće, i pita šta uopšte znači biti valjan čovek. Sve se to postiže na jedan tehnički besprekoran način, briljantan u svojoj jednostavnosti.


Specifično za Okua kao stvaraoca je da sve nežive stvari, poput zgrada, automobila, ulica, tehnoloških uređaja (bilo da su u pitanju oni svakodnevni kao frižideri i lampe, ili napredna oruđa uništenja - puške, mačevi, džinovski egzoskeleti) pravi u 3D-u, pomoću kompjutera, što ih čini svojevrsnom pozadinom za ljudske likove koje crta svojom rukom, olovkom, kako bi se ovim drugima podario emotivni kontrast i organski kvalitet u odnosu na sav taj metal i mrtvu prirodu. Pošto su njegovi likovi večito u egzistencijalnom nemiru, bilo da se bore za goli život ili pate zbog neispunjenja svojih želja i težnji, njihova lica su napeta i veoma životna, što se samo pojačava kontrastiranjem sa hromiranom bezličnošću koja ih okružuje.


Ono što Okua takođe izdvaja kao autora je besprekorno kadriranje i svojevrsna režija akcionih sekvenci koje podsećaju na film pretočen u strip i ostavljaju bez daha. Kretnje likova su briljantno izvedene posebnim tehnikama crtanja, tako da je kristalno jasno ko se pomera gde, i kojom brzinom. Sve prašti, ljudi i druga bića bivaju ubijani na spektakularne načine, zgrade i vozila lete u vazduh a sintagma eksplozija nasilja dobija potpuno novo značenje. Međutim, koliko god ova spoljašnja dinamika bila uzbudljiva, upravo je ona unutrašnja, u umovima i dušama likova, ta koja ovoj mangi daruje njenu veličinu.


Moto mange, kojim počinje svaki album, glasi ovako: ''Pre nego što je svet stvoren, Reč je već postojala. Reč je bila izvor života, i ovaj život je doneo svetlost čovečanstvu. Svetlost sija u tami, i tama ga nikada nije ugasila''. Očigledna je inspirisanost  početkom Postanja u Starom zavetu: ''U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga. Sve je kroz Nju postalo, i bez Nje ništa nije postalo, što je postalo. U njoj beše život, i život beše videlo ljudima. I videlo se svetlo u tami, i tama Ga ne obuze.'' Ova dva motiva svetlosti i tame, ili dobra i zla, i njihova međusobna borba, kako unutar pojedinaca, tako i između pojedinaca koji reprezentuju jedno od ta dva, biće stalno prisutni u mangi. Tehnika kontrastiranja dva elementa se dakle koristi ne samo u vizuelnom prikazu već i na idejnom nivou.


Najveći deo etičkih pitanja koji zaokupljaju autora je prisutan već u prvoj sceni. Na peronu metroa upoznajemo se sa našim protagonistom, po imenu Kurono Kei. On čeka svoj voz i zagledan je u duplericu časopisa na kojoj sevaju sise jedne manekenke. Petnaest mu je godina i vidno je napaljen, preokupiran željom da izgubi nevinost. Obraća se čitaocima i kaže da nema mnogo razumevanja za druge ljude i da svoje potrebe stavlja ispred njihovih. Kada ga jedna bakica pita za uputstva kako da dođe do jednog mesta on joj samo odbrusi da produži dalje i ne smeta mu. U jednom trenutku pijani klošar pada na šine metroa i ostaje da leži, ošamućen. Svi ljudi na peronu, a mnogo ih je, počinju da viču kako nešto treba preduzeti, jer će u suprotnom klošara pregaziti voz. Međutim, niko ništa ne čini da mu pomogne. Niko, osim Masaru Katoa, Kuronovog druga iz detinjstva, koji se spušta na šine i pokušava da ga podigne. On ugleda Kurona i otvoreno ga pozove da mu pruži pomoć što ovaj i učini, ni sam ne znajući zašto, jer sve u njemu ga upozorava da to nije dobra ideja. Uspevaju da izvuku klošara na sigurnost metroa ali za njih dvojicu je prekasno, voz ih udara i glave im budu odsečene.

Oni se bude sobi u kojoj se nalazi Ganc, crna sfera koja im govori da su izgubili svoj stari život i da im je dat novi kojim će on raspolagati, drugim rečima on je sada njihov Bog. Nije uopšte slučajno što je Ganc oblika sfere, očigledna je paralela sa Parmenidovim Jednim koje je Sve, zaokruženim i nedeljivim, bez početka i kraja, večnim i savršenim. Kada čovek razmišlja o tom Jednom prirodno mu na um pada figura lopte ili sfere. Svi ljudi koji su se zatekli u sobi imaju zadatak da ubiju misteriozne vanzemaljce, dato im je ubojito oružje kao i zaštitna odela koja ih brane od napada i daruju natčovečansku snagu. Ovo je premisa prve misije lova na vanzemaljce, kao i svih drugih koje će uslediti.


Tokom narednih misija Kurono je stavljen pred dva načina postupanja (svetao i taman). Jedan reprezentuje već spomenuti Kato, živi ideal nesebičnosti i brige za sve ostale, pa ma kakvi oni bili, drugi je oličen u psihopati Nišiju, koji prezire timski rad i smatra da je jedino prirodno da se svako brine za sebe. Ovo će biti stalan lajtmotiv kroz čitavu mangu, sa jedne strane vrli i valjani ljudi, obdareni empatijom, koji poseduju nešto za šta se vredi boriti, sa druge strane serijske i masovne ubice, silovatelji, sadisti, cinici, nihilisti, kukavice i drugi ološ. Niši gine na vrlo bedan način -  ranjen u jednoj borbi, on koji je Katoa optuživao za licemerje i koji je na sam pomen ideje da nekom drugom pruži pomoć samo prezrivo odmahivao glavom, sada vrišti upomoć, plače i doziva mamu. Njegovom smrću je čitava jedna samoživa patologija razobličena kao nešto što neizostavno vodi u propast - on je dakle pravi licemer a ne Kato.

Ono što Kuronu konačno pomogne da razume Katoa jeste pronalaženje devojke. Katova dobrodušnost i briga za druge poticali su iz toga što je voleo svoga mlađeg brata i želeo da mu se vrati. Iz ljubavi prema jednoj osobi proisticala je ljubav za sve druge. Kada Kurono konačno nađe devojku, to nije neka od manekenki o kojima je maštao već ovaj mali švrćo.


On sa Kodžimom odlazi na sastanak jer je izgubio opkladu sa drugovima, međutim vremenom je iskreno zavoli, kao i ona njega. Kada dođe i momenat iskušenja, naime manekenka Reika se zaljubi u Kuronoa (jer joj je tokom jedne misije spasao život) i iskaže svoje interesovanje za njega, on polaže ispit vernosti. Zaista je sazreo i shvatio da prava ljubav nema nikakve veze sa sisama i dupetima. Njegov ljubavni odnos sa Kodžimom i napori da je spasi kada god dođe u opasnost, ostaće stalno prisutna tema do kraja serijala.


Svoje približavanje Katovom idealu Kurono zaokružuje formiranjem sopstvene družine čiji je predvodnik. Svaki od članova čuvenog tima iz Tokija je sjajno zamišljen i izveden lik. Već pomenuta Reika, iako smrtno zaljubljena u Kuronoa, želi da on bude srećan.  Pomaže mu da spasi Kodžimu tokom jedne misije a kasnije iskoristi svoje poene da je oživi, svoju rivalku ni manje ni više, iako je mogla da te poene iskoristi da napusti čitavu priču. Dekica Suzuki, koji i dalje voli svoju pokojnu ženu, i smatra Kuronoa za svetionik koji ukazuje na put i daje nadu. Kaze, majstor borilačkih veština, koji svoju svrhu nalazi u brizi o dečaku Takešiju, kojeg je na smrt prebio dečko njegove majke. Zatim Sakata sensei i njegov učenik Sakurai, dvojica korisnika telekinetičkih moći. Mladi Sakurai na internet forumu napiše da će izvršiti samoubistvo jer je žrtva seksualnog uznemiravanja od strane profesora fizičkog i školskih drugova. Većina ljudi na forumu ga otvoreno podrži u odluci da se ubije, ali Sakata (pošto je pro-life) mu kaže da to ne čini. On mu podari telekinetičku moć, i kaže mu da je iskoristi da poubija zločinački šljam koji se iživljava nad njim, kao što je i on okončao svoje mučitelje.


Kroz čitavu mangu se takođe provlači i motiv molitve Bogu ili razmišljanja o njemu. Bogu se za spas života mole Kato na kraju Buda misije, Kurono u momentu kada Kodžima umire, Katov brat tokom kraja vrlo neizvesne misije u Osaki. Mlađi Kuronov brat Akira se pita da li ovako izgleda biti voljen od strane Boga dok srećno provodi vreme sa svojom devojkom. Već spomenuti članovi tima iz Tokija dostižu vrhunac filantropije i duha dobrog Samarićanina na kraju misije protiv Oni vanzemaljaca. Svako od njih je imao priliku da iskoristi osvojene poene da izvuče samog sebe iz šaka Ganca ali je umesto toga radije odabrao da u život vrati nekog drugog. Reika oživljava Kodžimu, Sakata Sakuraija, dekica Suzuki Katoa a Kaze oživljava Nišija, na Kuronovu sugestiju. U tim trenucima pobeđuje ideja nesebičnosti, osećaj da je najlepše potvrditi samog sebe upravo u davanju drugome.


Sve do ove misije i zaključno sa njom Ganc priča jednu vrlo lepu i optimističnu priču. Kao što je potrebno da postoje svetlost i tama da bismo nešto uopšte razlikovali, odnosno da bismo videli očima, dakle neophodan je kontrast, tako isto postoje i dobro i zlo. Svet nije siv, kao što mnogi etički relativisti žele da prikažu, naprotiv, uvek je crno-beo. Mi smo ti koji znamo šta je dobro a šta zlo i to postižemo ljubavlju prema makar jednoj osobi. Iz toga proističe sve drugo, ljubav prema Bogu i vera u njega, ljubav prema svim drugim ljudima. Ne samo da je ovakvo postavljanje stvari osvežavajuća promena u današnjem svetu kada mnoga dela umetnosti nastoje da iznađu loše i dobre stvari u svemu (dakle sivilo), i da nas uči da je potpuno u redu kazniti krivce, ono takođe pruža šansu svima da pređu na stranu svetlosti. Put koji Kurono prelazi može da pređe svako, putokaz je tu, samo ga treba slediti. Svi negativci tokom razvoja mange imaju tu šansu za iskupljenje.

Što se mene tiče, već spomenuti rasplet misije sa Oni vanzemaljcem je bio kruna ovakve postavke stvari. Nažalost, sve ovo što sam naveo manga je u daljim poglavljima oborila i porekla. Tokom misije u Osaki izuzetno moćan vanzemaljac, Nurarihjon, pita Katoa da li oseća prisustvo Boga, kao bića izuzetne moći, i kako ga zamišlja. On kaže Katou da je to biće odredilo da ima da dođe do katastrofe i da mu preostaje samo da se preda. Kasnije te iste reči ponovi Sebastijan, Nemac koji jednom japanskom novinaru otkrije tajnu da je zlokobna sfera Ganc zapravo ljudski proizvod, i da je korišćena za zabavu sadističkih moćničkih elita širom sveta koje su se kladile na ishod misija. Ćerka jednog od milionera je primila matematičku šifru telepatskim putem, i ona je iskorišćena da se sfera napravi. Sebastijan je zapravo jedan od tih vanzemaljaca, koji su odlučili da pošalju Ganc i ostala oružja ljudima kako bi se odbranili od pretnje druge rase vanzemaljaca IZ ČISTOG HIRA. Ti uber-vanzemaljci, koji su u mangi zapravo pandan Bogu, to otvoreno i priznaju kasnije (u jednoj sceni koja se ruga čitaocima, čitavom čovečanstvu i svim likovima u mangi). Oni su izuzetno moćni i karakteriše ih potpuno odsustvo bilo kakvog planiranja, uz sklonost ka poigravanju ljudskim životima. Sebastijan puca prstima i ljudi padaju mrtvi, dolazi do sudara kolima i pada aviona punog putnika. On je oličenje zle kobi i pukog slučaja, svemira koji nije naklonjen nama ljudima.


Čitaocu to može da se učini kao lenjost autora, da je čitava priča zasnovana na nečem tako glupom, kao da ga je mrzelo da smisli nešto bolje ali je zapravo dosledna ideja. Oka je očigledno upoznat sa dijalogom između Alberta Ajnštajna i Nilsa Bora, čuvenim replikama - Ajnštajn: Bog se ne igra kockicama, Bor: Prestani da govoriš Bogu šta da čini sa svojim kockicama. Ovaj pristup bi naravno bio potpuno validan kada ne bi na vrlo ružan način ništio ono što je tokom priče već uspostavljeno. U mangi Kurono jedne noći iz čista mira, nakon što je saznao da sledi katastrofa (vanzemaljska invazija) ustaje iz kreveta i kaže da Bog sigurno ne postoji, jer inače ne bi dozvolio tako nešto. Dolazi do zaključka da se ljudi moraju sami o sebi brinuti. Pred poslednju misiju u Italiji (koja je na sraman način zbrzana, i jedan od pokazatelja opadanja u kvalitetu, jer nijedna prethodna misija nije bila tako tretirana), Inaba ponavlja ove iste reči. Taj Inaba je inače jedan od članova tima iz Tokija, ali na vrlo uslovan način, pošto je najobičnija kukavica i tokom svih dešavanja nije uradio bukvalno ništa korisno jer nije mogao da prihvati da mu Kurono bude vođa.


To što Inaba, kukavica, i Kurono, heroj, izgovaraju iste reči, samo je početak jednog sveopšteg prevrata. Lik Nišija se vraća sa osvetom i nama se kao čitaocima servira sugestija da su on i Kurono u suštini potpuno isti. Jedina razlika, dakle ono što je uslovilo da se ponašaju drugačije, jeste to što Kurono ima Kodžimu, devojku koja daje smisao njegovom životu, koja je njegov razlog za borbu. Dakle da rezimiramo, nema Boga, samo surovih i vrlo moćnih vanzemaljaca koji se poigravaju sa nama. Svime vlada slučaj. Pošto nema Boga kao transcendentnog etičkog načela (Božije zapovesti koje diktira zapaljeni grm) etička načela diktiraju sami ljudi. Koji ljudi? Oni koji imaju za šta da se bore, koji vole i koji imaju voljene. A šta određuje ko će imati devojku, brata, dete, ko će biti voljen i ko će voleti? Opet, ČIST SLUČAJ. Dakle Niši, Izumi, silovatelji i ostali negativci su na strani tame samo zato što se eto tako zbilo, liniju su povukle slepe sile, a moglo je da bude i drugačije. Mogao je Kurono da bude na mestu Nišija, ili Kato.


Problem sa ovakvim načinom razmišljanja je što u potpunosti negira slobodnu volju i što je zastrašujuće pesimističan i defetistički po prirodi. Lik kao Kato je nametanjem ovakvog pogleda na svet potpuno upropašten. On nije nikakav heroj jer je to već bilo tako određeno. Lako je njemu i ostalima (Reika, Sakata, Sakurai) da budu sjajni i krasni kada im je to prosto tako dato. Na kraju krajeva, ne samo da je u etičkom pogledu ovakav pogled na stvari vrlo problematičan, on je smrt za umetnost. Nema heroja pa samim tim ni priče. Sve što smo gledali je bilo iluzija, jedno divljanje bez smisla.

Po okretanju ćurka naopako, Ganc skoro da nema presedana. Da li je Japanac Hiroju Oka ovako nešto planirao od početka ili mu je došlo iznenada, možemo samo da spekulišemo, mada i ne treba da nas iznenadi kada se ima u vidu bezbožnička priroda samog japanskog naroda, koji je svoju suštinu oduvek nalazio u nihilizmu (ranije hara-kiri, danas sarariman i karoši). Preostaje nam samo da dobronamerno poručimo svim Kuronoima i Nišijima ovoga sveta ono što je Ganc poručivao do jednog momenta pa se predomislio: Da bi bio dobar čovek potrebno je da ispuniš dva uslova: 1. Veruj u Boga i sledi njegove zapovesti, 2. Voli jednu ženu i budi joj veran. Sve ostalo će doći samo po sebi.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića