Džeremaja Džonson

Džeremaja Džonson je američki vestern u režiji Sidnija Polaka iz 1972. godine. Zasnovan je na dve knjige: Planinski čovek Vardisa Fišera i Ubica Vrana Rejmonda V. Torpa i Roberta Bankera. Glavnog junaka, delimično osmišljenog po uzoru na legendarnog planinskog čoveka Žderača džigerice Džonsona, tumači Robert Redford.


Dok se većina drugih vesterna dešava na Divljem zapadu, u gradićima koji se muče da izgrade civilizaciju i vladavinu zakona, a fokus je na ljudima i njihovom udruživanju u zajednicu u borbi za bolju budućnost, Džeremaja Džonson prikazuje živote ljudi koji su svesno ostavili civilizaciju i velika ljudska društva za sobom. Glavni junak je veteran Meksičkog rata koji odlazi da živi u Stenovite planine potpuno sam, naoružan jednom puškom i sa nešto opreme, konjem i magarcem.


Mi od njega nikada ne saznamo šta ga je nagnalo da sve napusti, međutim tokom filma nam se predočava jedan način života koji je prost i pošteđen suvišnih političkih komplikacija i moralnih dilema koje su neizbežni pratilac kompleksnih odnosa u društvu. Taj život se svodi na lov na životinje zarad hrane i krzna, trampu sa indijancima (kandže medveda za krzno neke druge životinje npr), podizanje kuće ni iz čega, izbegavanje agresivnih plemena itd.


Jedan od scenarista filma je Džon Milijus, koji je takođe pisao scenario za filmove Konan varvarin i Apokalipsa danas. Poznat po svojim individualističkim i anarhističkim stavovima, ne čudi to što je njegov junak u ovom filmu sam nasuprot svih i što se borba na smrt između dva čoveka smatra jedinim zaista ispravnim načinom za rešavanje razmirica. Naravno, sam Milijus nikada nije do kraja praktikovao ono što je propovedao, on je živeo u društvu, imao ženu i decu, radio u filmskoj industriji.


Dilema pred koju je je glavni junak stavljen više puta tokom filma jeste: da li misliti samo na sebe ili i dalje pomagati drugima i solidarisati se s njima? Da li je takva vrsta nesebičnosti uopšte moguća u divljini gde vladaju surovi zakoni opstanka jačeg? Sugeriše nam se da je Džonson oličenje lične slobode, on je podjednako iznad zakona civilizacije, ali i iznad zakona divljine i Indijanaca, on dakle sam određuje kako će živeti.


Jedna od stvari kojima film očarava gledaoca je fotografija - velelepni prizori planinskih masiva, zavejanih snegom ili prekrivenih pustinjom. Slobodno se može reći da su priroda i ono što ona diktira pravi junaci ovog filma. Kao neko ko je oduvek obožavao parkove (već sam pisao na ovom blogu o tome) neizmerno sam uživao u mnogim kadrovima. Kao što znaju svi koji su možda gledali sitkom Parkovi i rekreacija, jedna od najlepših stvari u Americi su upravo nacionalni parkovi, šume i planine. Džeremaja Džonson je sniman u nacionalnim šumama Uinta, Vasač i Ešli, kao i u nacionalnom parku Sion i državnom parku Snou kenjon.








Koliko god nam danas bilo moguće ili nemoguće da se vratimo životu u prirodi na ovakav način, Džeremaja Džonson nam u svakom slučaju ukazuje na stvari i pojmove o kojima skoro da uopšte više ne razmišljamo, pogotovo u današnjoj visoko tehnologizovanoj civilizaciji u kojoj smo, hteli mi to ili ne, podvrgnuti surovim mehaničkim pravilima društva, politike i socijalnih odnosa. Za utehu je znati da postoji alternativa, ako posedujemo dovoljno istrajnosti i odlučnosti.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića