Petrijin venac

Dragoslav Mihailović (rođen 1930) je srpski pisac i član SANU, u čija najpoznatija dela spadaju romani Kad su cvetale tikve (jedna od mojih omiljenih lektira u srednjoj školi), Petrijin venac, Čizmaši, Uhvati zvezdu padalicu i drugi. On takođe pripada onoj grupi intelektualaca, političara i crkvenih velikodostojnika - uz Borislava Pekića (kojem je posvećeno jedno poglavlje u romanu Petrijin venac), Slobodana Jovanovića, vladiku Nikolaja Velimirovića i mnoge druge, koji su bili na meti komunista. Godine 1950. je bio uhapšen i poslat na Goli otok gde je robijao dve godine, o čemu je napisao dokumentarno-publicističku knjigu u pet tomova. Nakon izlaska na slobodu, budući trajno obeležen kao politički zatvorenik i nepodobnik imao je problema da nađe stalno zaposlenje i više puta je bio otpuštan, dok se konačno nije okrenuo profesiji romanopisca.


Njegova drama Kad su cvetale tikve, adaptacija istoimenog romana, bila je zabranjena zbog pominjanja golootočkih zatvorenika a o njoj je javno govorio čak i Josip Broz. Evo šta je veliki maršal i o tome imao da kaže u razgovoru sa predstavnicima političko-privrednog aktiva banatskih opština u Zrenjaninu, 25. oktobra 1969. godine:

''Imamo mi i te društvene probleme: pitanje raznih ovih, kako da kažem, tih shvatanja, tuđih elemenata. Evo, na primer, nedavno ste vi videli tu neki komad, kazališne neke tikvice, Kako cvate tikve, ali ta njegova tikva, koji je to pisao, ne cvate jer ona je, izgleda, potpuno gnjila i tako dalje... gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja, to jest da nije to ono što bi trebalo da bude. To jest, on ne govori da je to socijalizam. Neće socijalizam, nego nešto drugo. Znate vi šta on govori... A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na otoku tamo, na Golom otoku. I većina tih ljudi, većina... to ih nema, mali broj, ali su vrlo glasni... Njih odmah poduhvata propaganda u inostranstvu... I tako dalje... Vidite, te stvari nama smetaju. Ljudi iz naše sredine pljuju na nas, pljuju na naše tekovine, i pljuju na naše žrtve koje smo dali, žive u našoj sredini, a već jedanput su pokazali da ne vole ovu zemlju, da nisu ovaj, da ne spadaju u naše društvo, i sad već ponovo se javljaju. Onaj isti informbiroovac koji danas ima pravo, ovaj, te stvari raditi. Dakle, to je stvar komunista. Mi ne smemo sad ići na administrativno preduzimanje mjera. Mi moramo tražiti od komunista... pa, mi moramo, odozdo treba da se te stvari... da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi sad njega, šta ja znam, hapsimo, i tako dalje, nego naprotiv, da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.''

Ovakvom briljantnom retorikom je najveći sin naših naroda i narodnosti definitivno pokazao da je oličenje platonskog ideala filosofa-vladara.


Koje su to osobine društva kojima se Mihailović bavi može se videti u romanu Petrijin venac, čija je glavna junakinja Petrija Đorđević, prosta žena, seljanka, iz sela Okno. Mihailović u ovom svom delu veoma umešno prikazuje dijalekat kojim se ona i svi njeni zemljaci služe, u pitanju je varijanta kojom govore ljudi iz okoline Ćuprije. Neke od karakteristika ovog narečja su upotreba 'ju' umesto 'nju', izostavljanje pojedinih slova (straovi umesto strahovi) kao i narodsko preinačavanje izgovora pojedinih reči (čikolada, doviđenje, bide umesto bude, polagačko). Već na samom početku Petrija nas obaveštava da je imala dva muža, Dobrivoja i Milosava. Prvi ju je oterao jer mu nije rodila sina a s drugim je ostala u braku do njegove smrti. Takođe, oba deteta koja je rodila su umrla, prvo na rođenju, drugo u uzrastu od pet godina, od bolesti.

Čitajući knjigu upoznajemo se sa mračnom stranom srpskih tazbinskih odnosa, u ovom slučaju je reč o relaciji svekrva-snajka. Evo šta Petrija kaže o majci svog prvog muža:

''To, kažu, nekad bila mlogo lepa žena i dok mogla, dosta se flintala; rano ostala bez muža, moglo joj se. Sad, dabome, više nije mogla, al još držala do sebe i još bila lepa: visoka, prava, crna, tek malko osedela. Njeni, pričali, nekad došli iz Bugarsku. I tako ju i zvali, Vela Bugarka.
Sam calja Bugarka na mene. Kaj zolja. Što god da uradiš, njojzi ne valja. Di god se okreneš, njojzi si na put. Ne valjaš kako god okreneš, kriva si što si živa.
Al to za mene možda i ne bi bilo tako strašno da ju moj Dobrivoje malo manje slušao. On, pa, sam u nju gleda. Kaži mu nešto protiv nju, ima da te ubije. Na senku od njega ne smeš da joj staneš.
I tako se Dobrivoje i ja volesmo dok se volesmo. A onda on pređe na njezinu stranu i poče da me bije. I to me tako bije da ona vidi. A ona sve gleda, a ništa ne vidi. I iza moja leđa ga još više protiv mene podmašuje. Zemlja li joj koske izmetnula. Da nije bila ona, možda bi za mene sve bilo drukše. Možda bi u ovaj život drukše prošla.''

Bugarska svekrva je takođe bila odgovorna za to što je Petrija pobacila prvo dete a ni sa drugom svekrvom nije bolje prošla, naime, ta ju je trovala tako što joj je sipala živu u kafu. Naravno, i drugi muž ju je tukao. Osim ovih ličnih problema Petrija opisuje i brojne ujdurme i rivalstva među pripadnicima njenog sela pa dolazimo do zaključka da njena sudbina nikako nije izuzetak u takvoj sredini. Ipak, sve te ljudske mane i nedostaci nisu prikazani s prezirom od strane autora već sa razumevanjem i blagonaklono. Ljudi koji čine tako strašne stvari imaju kapaciteta i za dobro, ima i dirljivih scena solidarnosti između komšija i poznanika, kada bolja strana ljudske prirode prevlada.


Roman sadrži i brojne scene humora, u čemu se naročito ističe stari lekar Ćorović. Njega pogađaju bolesti i nesreće koje saleću njegove pacijente pa dobija napade besa u kojima im psuje sve, i živo i mrtvo. Evo šta je njegov odgovor na amaterski pokušaj abortusa jedne seljanke:

''Četeres godine'', dere se u onu sobu, ''ovdena ja učim budale da to ne smeju da rade! Četres godine ja budalama govorim da ne smeju same sebe da turaju vretena u pizdu!'' To kad on, čoveče, počne da se izražava, isto ti je ko da si sela s pijane barabe u kafanu. I gori. ''Zato što je to'', viče, ''opasno. Zato što se od to glava gubi. Puno je oknansko groblje s te budale koje su same sebe čačkale s vretena.''  A to je istina. Tu te ništa nije slagao. ''Al to za vas'', viče, ''ništa ne važi! To vama ništa ne govori, budale jedne!''

Ono što je takođe stalan lajtmotiv jeste Petrijino sujeverje, verovanje u vlašku magiju ali i u Boga, kao i ravnanje prema događajima koji se interpretiraju kao da su od posebne važnosti. Veliki deo romana sastoji se u njenom okajavanju greha pred Svetim vračem, svecem na čiji dan je okopavala kupus i tako se o njega ogrešila, što je kasnije dovelo do nezgoda koje je on za kaznu izazvao. Mnogi od ovih događaja su opisani tako da se mogu interpretirati skeptički ili s verovanjem, u zavisnosti od sklonosti čitaoca, ali neki su potpuno začudni i neobjašnjivi, kao npr. postojanje žena veštica.


Mihailović takođe u svom stilu opisuje pojedine događaje, naime zatvaranje kafana i drugih sitnih biznisa koji su postojali decenijama pre Drugog svetskog rata, i čijim je vlasnicima rulja razbijala izloge i uništavala robu uz optužbe da su kapitalisti. Takođe, rudarska struka koja je prevalentna u selu Okno biva ugrožena kada jedan partijski inženjer odluči da poveže sve manje rudnike u jedan veliki basen što je dovelo do uništenja mnogih manjih mesta koja su od pomenutih rudnika zavisila. Tom pričom se naravno ozbiljno dovodila pod sumnju vladajuća dogma o najboljem od svih svetova koji su komunisti doneli sa sobom.

Roman je, za razliku od Tikvi gde je taj projekat bio otkazan, doživeo filmsku adaptaciju, 1980. godine. Film je režirao Srđan Karanović a ulogu Petrije tumačila je Mirjana Karanović. To je ujedno bila njena prva uloga na filmu.

Petrijin venac je verna slika seljačkog života u Srbiji, sa njegovim usponima i padovima, nečoveštvom ali i dobrotom. Njegova najveća snaga leži u nepretencioznosti - njegovi junaci su prosti ljudi, naši dedovi i pradedovi, običan narod, baš kao u Tikvama, koji je silom prilika stekao status marginalaca pred naletom novog, vrlog sveta, graditeljima drugačijeg društva i 'pravih' vrednosti. Okruženi pokondirenim tikvama, valja nam se s vremena na vreme okrenuti onim autentičnim, domaćim. Neprskanim.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Hrišćanski misticizam: Majstor Ekhart

Najveći srpski mučenik dvadesetog veka

Evropska ideologija: Sloboda u zaključivanju