Zakoni i bezakonje
Zakoni su poslednji Platonov dijalog, ujedno i najduži, i sastoji se od dvanaest knjiga u kojima se raspravlja o prirodi zakona, njihovom poreklu, odnosu filosofije, religije i politike, kao i o ulozi koju muzika i fizičko vežbanje imaju na vaspitanje. Lica u dijalogu su Atinjanin (koji predstavlja samog Platona), Spartanac Megil i Krićanin Kleinija. Za razliku od Platonovih ranijih dijaloga ovde nema mnogo dramskog naboja (kao npr. u Gorgiji) i iznošenja argumenata i kontraargumenata dve strane koje se spore oko nekog pitanja već se postupno i marljivo dolazi do određenih tvrdnji o tome koji su zakoni najbolji za državu, kao i o tome šta treba da predstavlja pripremu, uvod ili temelj za njih same (vaspitanje, pobožnost, poslušnost). Platonu je rođak po majci bio jedan od najčuvenijih starogrčkih zakonodavaca, Solon, tako da se može reći da mu je dar za ovo pitanje bio u krvi.
Ono na šta Platon naročito polaže pažnju jeste težnja ka jedinstvenošću građana, i ka izgrađivanju svesti o tome da svi oni pripadaju zajednici zbog koje treba da žrtvuju jedan deo svojih ličnih želja ili preferencija, baš kao što delovi postoje zarad celine a ne celina zarad delova (ne postoji zgrada radi cigli, prozora i stakla već materija koja učestvuje u građi treba da sastavi nešto više od zbira pojedinih delova). Zato on propisuje obavezne zajedničke obroke, što vodi poreklo iz vojničkog običaja koji se praktikovao u Sparti. Svi jedemo za istim stolom, svi smo deo istog tima, a oni koji bi da beže u osamu i jedu podalje od drugih treba da se kazne. Takođe, Platon apostrofira negativan uticaj želje za gomilanjem materijalnog bogatstva i smatra da se ona mora suzbijati kod građana i da se oni moraju vaspitati da žive skromno i da ne smeju biti zavisni od predmeta ili podmitljivi. Zato propisuje da se sva naselja moraju graditi duboko u kopnu, daleko od obale, jer blizina mora u ljudima budi želju za plovidbom, trgovinom i gusarenjem, što dovodi do epidemije grabeža i dominantnog modela života u kojem je obrt profita ne samo najveća nego i jedina vrednost.
Pošto je živeo u Atini u vreme njenog ekonomskog procvata koji se zbio kao posledica Periklove vladavine Platon je dobro uvideo da gomilanje materijalnih dobara sa svakom sledećom generacijom dovodi do povećanja moralne iskvarenosti jer u prvi plan izbijaju trgovci i mešetari koji ne mare za vrline. U čuvenom dijalogu Gorgija, koji je zapravo komentar o sudbini koja je zadesila Sokrata (osuđen na smrt od strane skorojevića koji su do moći došli na talasu pomame za bogaćenjem), on osuđuje Perikla jer je sve to dozvolio, što je originalan pristup jer je on uglavnom važio, a i danas važi, za jednog od najslavljenijih starogrčkih političara. Zbog takvog tretmana prema Periklu mnogi kasniji filosofi su ga kritikovali (Poper) i uopšteno gledano takav model političkog razmišljanja je po samoj prirodi stvari bio veoma nepopularan u zemljama koje su pomorske sile, kao što su Velika Britanija i Holandija. U filosofskim tradicijama tih zemalja zato se između ostalog razvilo posebno razumevanje za Platonove protivnike, sofiste, koji su nazivani 'prosvetiteljima naroda' iako je Platon za njih tvrdio da prodaju lažno znanje i ruše državno uređenje.
Osim što moraju biti skromni i radni, idealni građani treba u sebi da neguju vrline (hrabrost, razboritost) i potiskuju pokvarenosti (sklonost gnevu, kukavičluk, lenjost) te je u tu ruku veoma važno vaspitanje kroz muzičke svečanosti, gimnastiku i druge discipline. Platon je takođe smatrao da žene moraju učestvovati u odbrani države od napadača i da je neprihvatljivo da polovina stanovništva u slučaju rata bude neupotrebljena. Njegovi pogledi na te stvari su veoma moderni i ispred svog vremena, insistira se na mogućnosti da žene zauzmu jednako odgovorne uloge u društvu u skoro svim njegovim aspektima, osim u retkim slučajevima gde se tome protivi njihova priroda. Ta otvorenost međutim ne važi za robove, zakoni su uvek stroži za njih nego što su to za prave građane, i za isti prestup dobijaju veću kaznu. Sama činjenica da je neko rob smatrala se za dovoljan dokaz da ta osoba nema istu vrednost kao slobodan čovek, da je kukavica ili nedovoljno umno ili moralno razvijen.
Platon se takođe bavi važnim pitanjem utemeljenosti zakona, bilo kojih, u bilo koje vreme. Evo kako počinje delo, tj. prvo poglavlje Poreklo uređenja na Kritu i u Sparti:
Atinjanin: Da li je neki bog ili neki čovek u vas tvorac zakonodavstva?
Kleinija: Bog, prijatelju! Bog, da kažemo po pravu, i to kod nas Zevs, a kod Lakedemonjana, odakle je ovaj naš prijatelj, mislim da kažu da je to bio Apolon. Zar nije tako?
Megil: Tako je!
Na samom startu dakle Platon daje svoj stav po jednom fundamentalnom pitanju na kojem se temelji sva dalja priča o zakonima - da li zakoni potiču od ljudi ili od bogova? U staroj Grčkoj važilo je opšte uverenje da su im zakone dali bogovi, međutim u Platonovo vreme došlo je do pojave suprotnih učenja, koja su između ostalog širili sofisti ali i jonski filosofi poput Anaksagore, da su sami zakoni po svojoj prirodi nešto arbitrarno i da zavise od države do države te da se prema tome mogu menjati u zavisnosti od sklonosti onoga koji je na vlasti u tom trenutku. Ovakvo stanovište dovodi do toga da (ako se prihvati kao istinito) znači da nijedan zakon u suštini nema apsolutnu vrednost te onda nastaje sezona lova u kojoj niti vlast ima stvarno pravo da drugima naređuje, te joj je pozicija stalno uzdrmana, niti njeni protivnici koji hoće da menjaju režim i uvedu svoje zakone imaju stvarni legitimitet da to čine. Drugim rečima, sve se svodi na vladavinu jačeg, odnosno vladavinu sile i oružja. Platon je to učenje smatrao pogubnim. On je smatrao da baš kao što u prirodi postoje zakonitosti i pravila, tako to mora biti i u uređenju država, odnosno činjenica da u prirodi postoji neki red (kretanje nebeskih tela, pravila fizike i matematike) nas treba da usmeri u pravcu da svoje državno uređenje oblikujemo u skladu sa tim pravilima, dakle onima koje imaju objektivnu vrednost. Zato je propisao da svaka zajednica treba da ima tačno 5040 domaćinstava jer je taj broj deljiv sa svim brojevima od 1 do 12, osim sa brojem 11.
Posebnu pažnju pitanju postojanja bogova Platon daje u čuvenoj knjizi X svojih zakona:
''Čovek koji veruje da postoje bogovi, nikada još nije hotimično počinio bezbožno delo niti je izgovorio neku reč protiv zakona. Ako on, naprotiv, nešto tako čini, pogodiće ga jedno od ova tri shvatanja: ili ne veruje u bogove, kao što sam ja rekao, ili veruje da oni postoje ali smatra da ne vode računa o ljudima, ili pak, kao treće, smatra da se bogovi prinošenjem žrtava i molitvama mogu ublažiti ili pridobiti za sebe.''
Svaku od ove tri pojave Platon smatra veoma lošom, pogotovo treću, kada zli ljudi misle da će paljenjem tamjana umilostiviti više sile i dobiti pomoć za svoja nevaljstva. Za njega je u suštini nevera izvor najvećih i najtežih prestupa, drugim rečima ako neko izjavi da ni u šta ne veruje on se razotkriva kao antisocijalni slučaj koji ne može biti ni dobar sin, ni muž, ni građanin.
Evo kako govori o učenjima novijih mudraca:
Za bogove kažu, moj druškane, da su veštački stvoreni i da oni po prirodi ne postoje, nego samo po nekim zakonima i da su oni različiti na različitim mestima, prema tome kako su se ljudi složili u tome prilikom stvaranja zakona. Ono što je po prirodi lepo, tako kažu, potpuno se razlikuje od onoga što je stvoreno po zakonu. Tako, na primer, pravo uopšte ne postoji po prirodi, nego je neprestano predmet raspre i sporova među ljudima i sklono stalnim izmenama. I kad u pravu nešto izmene, onda to dobija vrednost, a stvoreno je veštački i pomoću zakona, a ne po prirodi.
Eto to je, prijatelji, ono što mudri ljudi, i prozni pisci, i pesnici iznose pred omladinu i tvrde da je najpravednije baš ono što je neko silom učinio da pobedi. I zato među mlade ljude probija bezbožnost, pošto oni stiču takvo uverenje da ne postoje takvi bogovi kakve nam zakon propisuje da u njih verujemo. I zbog toga se u državama rađaju nemiri, jer to, kažu, privlači ljude ka tobože valjanom životu koji je u skladu s prirodom, a život se sastoji baš u tome da živimo kao gospodari nad drugima, a ne u tome, kako to zakon traži, da budemo njihovi robovi.
Kao odgovor na ove tvrdnje Platon iznosi svoje učenje o duši, po kojem duša dolazi pre tela, odnosno naše želje, htenja i raspoloženja su već sadržani u duši pre nego što se ona naseli u samo telo, te po zakonu o kretanju nijedno telo ne može da se pokrene samo od sebe već mora imati neko drugo telo kao svoj uzrok a u ovom slučaju naša tela, koja su dakle glina, pokreće duša, odnosno ona im daje život. Ovo učenje je dakle animizam, po kojem sve stvari u prirodi imaju dušu koja ih pokreće i koja njima rukovodi, uključujući i nežive predmete i nebeska tela (Sunce i Mesec) - svi oni se pokreću po principima koji su valjani i dobri. Svim ovim dušama rukovodi vrhovna duša, vrhovni princip (Um ili Bog) koji je najvažniji jer sve obuhvata. Ono što je važno kod ovog shvatanja je da se Bog uzima kao jedan, dakle Platon je prevazišao paganski politeizam svoga vremena, odnosno on je svojim filosofskim razmatranjima došao do te spoznaje. Kasnije je Aristotel njegova shvatanja dodatno razvio u doktrinu o nepokrenutom Pokretaču.
U daljoj istoriji zapadne civilizacije ovi argumenti su imali velikog uticaja i bili su predmet raznih polemika. Što se tiče stanja savremene nauke, današnja dogma je suprotna Platonovom i Aristotelovom shvatanju i do nje je došlo iz političkih razloga - borba za moć Katoličke crkve i naučnika, te potom udruživanje ovih drugih sa političarima i kreatorima novog svetskog poretka u cilju stvaranja novih tehnologija naoružanja i pospešivanja kapitalističkih mehanizama. Slika sveta koju nam današnja nauka prezentuje - da je priroda jedan haotičan skup bez smisla i reda, da su sva moralna pravila arbitrarna, da ne postoji čak ni slobodna volja ili svest - stoji nasuprot tradicionalnim doktrinama o ličnoj odgovornosti pred zakonom, ili religijskim tradicijama, odnosno u našem društvu postoji isti sukob koji je oličen u odnosu Platona i mudraca o kojima je govorio. Situacija u kojoj postoje brojne pseudonaučne teorije ili odricanja opšte prihvaćenih naučnih istina (slučaj Ravna Zemlja u Americi) ne može se stoga smatrati za izuzetak od pravila već je prirodna posledica danas prevalentnog učenja - a to je ono o bezakonju.
Ono na šta Platon naročito polaže pažnju jeste težnja ka jedinstvenošću građana, i ka izgrađivanju svesti o tome da svi oni pripadaju zajednici zbog koje treba da žrtvuju jedan deo svojih ličnih želja ili preferencija, baš kao što delovi postoje zarad celine a ne celina zarad delova (ne postoji zgrada radi cigli, prozora i stakla već materija koja učestvuje u građi treba da sastavi nešto više od zbira pojedinih delova). Zato on propisuje obavezne zajedničke obroke, što vodi poreklo iz vojničkog običaja koji se praktikovao u Sparti. Svi jedemo za istim stolom, svi smo deo istog tima, a oni koji bi da beže u osamu i jedu podalje od drugih treba da se kazne. Takođe, Platon apostrofira negativan uticaj želje za gomilanjem materijalnog bogatstva i smatra da se ona mora suzbijati kod građana i da se oni moraju vaspitati da žive skromno i da ne smeju biti zavisni od predmeta ili podmitljivi. Zato propisuje da se sva naselja moraju graditi duboko u kopnu, daleko od obale, jer blizina mora u ljudima budi želju za plovidbom, trgovinom i gusarenjem, što dovodi do epidemije grabeža i dominantnog modela života u kojem je obrt profita ne samo najveća nego i jedina vrednost.
Pošto je živeo u Atini u vreme njenog ekonomskog procvata koji se zbio kao posledica Periklove vladavine Platon je dobro uvideo da gomilanje materijalnih dobara sa svakom sledećom generacijom dovodi do povećanja moralne iskvarenosti jer u prvi plan izbijaju trgovci i mešetari koji ne mare za vrline. U čuvenom dijalogu Gorgija, koji je zapravo komentar o sudbini koja je zadesila Sokrata (osuđen na smrt od strane skorojevića koji su do moći došli na talasu pomame za bogaćenjem), on osuđuje Perikla jer je sve to dozvolio, što je originalan pristup jer je on uglavnom važio, a i danas važi, za jednog od najslavljenijih starogrčkih političara. Zbog takvog tretmana prema Periklu mnogi kasniji filosofi su ga kritikovali (Poper) i uopšteno gledano takav model političkog razmišljanja je po samoj prirodi stvari bio veoma nepopularan u zemljama koje su pomorske sile, kao što su Velika Britanija i Holandija. U filosofskim tradicijama tih zemalja zato se između ostalog razvilo posebno razumevanje za Platonove protivnike, sofiste, koji su nazivani 'prosvetiteljima naroda' iako je Platon za njih tvrdio da prodaju lažno znanje i ruše državno uređenje.
Platon se takođe bavi važnim pitanjem utemeljenosti zakona, bilo kojih, u bilo koje vreme. Evo kako počinje delo, tj. prvo poglavlje Poreklo uređenja na Kritu i u Sparti:
Atinjanin: Da li je neki bog ili neki čovek u vas tvorac zakonodavstva?
Kleinija: Bog, prijatelju! Bog, da kažemo po pravu, i to kod nas Zevs, a kod Lakedemonjana, odakle je ovaj naš prijatelj, mislim da kažu da je to bio Apolon. Zar nije tako?
Megil: Tako je!
Na samom startu dakle Platon daje svoj stav po jednom fundamentalnom pitanju na kojem se temelji sva dalja priča o zakonima - da li zakoni potiču od ljudi ili od bogova? U staroj Grčkoj važilo je opšte uverenje da su im zakone dali bogovi, međutim u Platonovo vreme došlo je do pojave suprotnih učenja, koja su između ostalog širili sofisti ali i jonski filosofi poput Anaksagore, da su sami zakoni po svojoj prirodi nešto arbitrarno i da zavise od države do države te da se prema tome mogu menjati u zavisnosti od sklonosti onoga koji je na vlasti u tom trenutku. Ovakvo stanovište dovodi do toga da (ako se prihvati kao istinito) znači da nijedan zakon u suštini nema apsolutnu vrednost te onda nastaje sezona lova u kojoj niti vlast ima stvarno pravo da drugima naređuje, te joj je pozicija stalno uzdrmana, niti njeni protivnici koji hoće da menjaju režim i uvedu svoje zakone imaju stvarni legitimitet da to čine. Drugim rečima, sve se svodi na vladavinu jačeg, odnosno vladavinu sile i oružja. Platon je to učenje smatrao pogubnim. On je smatrao da baš kao što u prirodi postoje zakonitosti i pravila, tako to mora biti i u uređenju država, odnosno činjenica da u prirodi postoji neki red (kretanje nebeskih tela, pravila fizike i matematike) nas treba da usmeri u pravcu da svoje državno uređenje oblikujemo u skladu sa tim pravilima, dakle onima koje imaju objektivnu vrednost. Zato je propisao da svaka zajednica treba da ima tačno 5040 domaćinstava jer je taj broj deljiv sa svim brojevima od 1 do 12, osim sa brojem 11.
Posebnu pažnju pitanju postojanja bogova Platon daje u čuvenoj knjizi X svojih zakona:
''Čovek koji veruje da postoje bogovi, nikada još nije hotimično počinio bezbožno delo niti je izgovorio neku reč protiv zakona. Ako on, naprotiv, nešto tako čini, pogodiće ga jedno od ova tri shvatanja: ili ne veruje u bogove, kao što sam ja rekao, ili veruje da oni postoje ali smatra da ne vode računa o ljudima, ili pak, kao treće, smatra da se bogovi prinošenjem žrtava i molitvama mogu ublažiti ili pridobiti za sebe.''
Svaku od ove tri pojave Platon smatra veoma lošom, pogotovo treću, kada zli ljudi misle da će paljenjem tamjana umilostiviti više sile i dobiti pomoć za svoja nevaljstva. Za njega je u suštini nevera izvor najvećih i najtežih prestupa, drugim rečima ako neko izjavi da ni u šta ne veruje on se razotkriva kao antisocijalni slučaj koji ne može biti ni dobar sin, ni muž, ni građanin.
Evo kako govori o učenjima novijih mudraca:
Za bogove kažu, moj druškane, da su veštački stvoreni i da oni po prirodi ne postoje, nego samo po nekim zakonima i da su oni različiti na različitim mestima, prema tome kako su se ljudi složili u tome prilikom stvaranja zakona. Ono što je po prirodi lepo, tako kažu, potpuno se razlikuje od onoga što je stvoreno po zakonu. Tako, na primer, pravo uopšte ne postoji po prirodi, nego je neprestano predmet raspre i sporova među ljudima i sklono stalnim izmenama. I kad u pravu nešto izmene, onda to dobija vrednost, a stvoreno je veštački i pomoću zakona, a ne po prirodi.
Eto to je, prijatelji, ono što mudri ljudi, i prozni pisci, i pesnici iznose pred omladinu i tvrde da je najpravednije baš ono što je neko silom učinio da pobedi. I zato među mlade ljude probija bezbožnost, pošto oni stiču takvo uverenje da ne postoje takvi bogovi kakve nam zakon propisuje da u njih verujemo. I zbog toga se u državama rađaju nemiri, jer to, kažu, privlači ljude ka tobože valjanom životu koji je u skladu s prirodom, a život se sastoji baš u tome da živimo kao gospodari nad drugima, a ne u tome, kako to zakon traži, da budemo njihovi robovi.
Kao odgovor na ove tvrdnje Platon iznosi svoje učenje o duši, po kojem duša dolazi pre tela, odnosno naše želje, htenja i raspoloženja su već sadržani u duši pre nego što se ona naseli u samo telo, te po zakonu o kretanju nijedno telo ne može da se pokrene samo od sebe već mora imati neko drugo telo kao svoj uzrok a u ovom slučaju naša tela, koja su dakle glina, pokreće duša, odnosno ona im daje život. Ovo učenje je dakle animizam, po kojem sve stvari u prirodi imaju dušu koja ih pokreće i koja njima rukovodi, uključujući i nežive predmete i nebeska tela (Sunce i Mesec) - svi oni se pokreću po principima koji su valjani i dobri. Svim ovim dušama rukovodi vrhovna duša, vrhovni princip (Um ili Bog) koji je najvažniji jer sve obuhvata. Ono što je važno kod ovog shvatanja je da se Bog uzima kao jedan, dakle Platon je prevazišao paganski politeizam svoga vremena, odnosno on je svojim filosofskim razmatranjima došao do te spoznaje. Kasnije je Aristotel njegova shvatanja dodatno razvio u doktrinu o nepokrenutom Pokretaču.
U daljoj istoriji zapadne civilizacije ovi argumenti su imali velikog uticaja i bili su predmet raznih polemika. Što se tiče stanja savremene nauke, današnja dogma je suprotna Platonovom i Aristotelovom shvatanju i do nje je došlo iz političkih razloga - borba za moć Katoličke crkve i naučnika, te potom udruživanje ovih drugih sa političarima i kreatorima novog svetskog poretka u cilju stvaranja novih tehnologija naoružanja i pospešivanja kapitalističkih mehanizama. Slika sveta koju nam današnja nauka prezentuje - da je priroda jedan haotičan skup bez smisla i reda, da su sva moralna pravila arbitrarna, da ne postoji čak ni slobodna volja ili svest - stoji nasuprot tradicionalnim doktrinama o ličnoj odgovornosti pred zakonom, ili religijskim tradicijama, odnosno u našem društvu postoji isti sukob koji je oličen u odnosu Platona i mudraca o kojima je govorio. Situacija u kojoj postoje brojne pseudonaučne teorije ili odricanja opšte prihvaćenih naučnih istina (slučaj Ravna Zemlja u Americi) ne može se stoga smatrati za izuzetak od pravila već je prirodna posledica danas prevalentnog učenja - a to je ono o bezakonju.
Коментари
Постави коментар