Duhovne vođe srpskog naroda: Patrijarh Pavle
Patrijarh Pavle (rođen kao Gojko Stojčević) je bio 44. po redu poglavar Srpske Pravoslavne Crkve, od 1990. do svoje smrti 2009, u devedeset i petoj godini života. Njegovoj sahrani u Beogradu prisustvovalo je milion vernika. Rođen je 1914. u slavonskom selu Kućanci koje pripada današnjoj Hrvatskoj. Zbog ustaških ubijanja tokom Drugog svetskog rata morao je pobeći iz rodnog mesta u Beograd gde je studirao bogosloviju i izdržavao se teškim radom na građevini, uprkos krhkoj telesnoj građi. U izdanju Svetigore, izdavačko-informativne ustanove Mitropolije Crnogorsko-Primorske, prošle godine je objavljena knjiga Patrijarh Pavle: čovek pred licem Božijim, zbornik beseda, razgovora i anegdota o životu i poukama u narodu veoma omiljenog i dragog srpskog patrijarha.
U ovoj knjizi saznajemo mnogo toga zanimljivog o Pavlovom. životu. On je po duhu bio i ostao skromni monah koji živi u skladu sa Hristovim Jevanđeljem. Šire narodne mase su ga redovno mogle videti kako šeta ulicama ili koristi gradski prevoz, za razliku od mnogih sveštenika i vladika koji su poznati po tome što voze skupa kola. Još u svojoj mladosti se naučio da tamo gde se uputi ide pešice, smatrao je to veoma zdravim, a u svojoj eparhiji Raško-Prizrenskoj kao i kasnije u Bogosloviji kada je postavljen za patrijarha sveštenicima koji su bili pod njegovom upravom nije dozvoljavao bilo kakvo nepotrebno luksuziranje. Evo jedne anegdote o tome: ''Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa, monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe ''fiću'' (u to vreme najmanji automobil), da bi njime dopremale potrepštine za manastir, a i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!''
Patrijarh Pavle je takođe bio veoma vešt u popravljanju stvari, znao je da kao obućar pendžetira stare cipele, bavio se baštovanstvom i sam je na sebe uzimao da riba podove i stepeništa, ne smatrajući da je bilo kakav rad ispod njegovog dostojanstva. Strogo se pridržavao posta i čitavog života je uglavnom jeo povrće a veoma retko ribu i ulje, mrsnim danima. Smatrao je da je čovek stvoren kao biljojed. Posebno zanimljivo je što je voleo da bere maslačke na Kalemegdanu a potom ih jede kao salatu. Bio je protiv pušenja i jednom je rekao: 'Da je Bog želeo da čovek puši, ugradio bi mu odžak!' Vrlo retko je pio čaj, a kafu nikada. Družio se sa malom decom i davao im bombone (samo jednu za svakog) a ona su ga zvala 'Naš čika-Paja'.
Izabran je za patrijarha u veoma burno vreme, što i sami znamo. Tokom građanskog rata devedesetih govorio je o važnosti ostajanja čovekom, pozivao na mir i molio se za sve zaraćene strane. Evo nekih njegovih rečenica koje su odredile suštinski stav Crkve prema svim nemilim događanjima:
''Nismo mi, kažem i ponavljam, ovce za klanje, pa kolji i bacaj nas u jame. Kad je puška - puška ti je, puška mi je, pa kome da Bog i sreća junačka. Ali da mi na goloruke ljude dignemo ruku, samo zato što su bili rođeni, i niko ih nije pitao - hoće li se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemci... to nikada!''
''Ja kažem - kada bi Veliku Srbiju trebalo i moglo se održati samo zločinom, ja na to ne bih pristao. Neka nestane onda Velike Srbije. Kada bi tim sredstvom trebalo da se održi i mala Srbija, ni na to ne bih pristao. Neka nestane i male Srbije, samo da je po tu cenu ne plaćamo. Ne, po tu cenu ne! Kada bi po tu cenu trebalo da se održi i poslednji Srbin, i ja da sam taj poslednji Srbin, ne bih pristao. Neka nas i nestane, samo neka u tom nestajanju ostanemo - ljudi Hristovi. Drugačije ne pristajemo da živimo, ni po koju cenu...''
Ovakav stav patrijarhov samo je ponavljanje pouke iz Novog zaveta, po kojoj je život ovozemaljski manje vredan od života nebeskog koji je Bogu mio, po kojoj je bolje biti ubijen nego ubica, bolje je biti mučenikom na Golgoti nego mučiteljem. Izričući ovaj imperativ Pavle je na umu imao potrebu pravog hrišćanina za smirenošću koja je krasila srpski narod tokom ropstva pod Turcima. Oni su vekovima trpeli, znajući da će jednog dana, ako ne oni, a ono njihova deca, biti nagrađeni. Takav stav je u osnovi Kosovskog predanja o junačkoj žrtvi kneza Lazara kao i krilatice 'Za krst časni i slobodu zlatnu'.
Naravno, ovakva patrijarhova razmišljanja se mnogima nisu dopala, kako političarima, tako i usijanim i ratobornim glavama. Mnogi su ga optuživali za neodlučnost i defetizam, a na naslovnoj strani časopisa Srpska reč koji je izdavao SPO, stranka Vuka Draškovića, objavljena je čak i njegova karikatura gde je prikazan kao ratnik-supermen, sa bombama i 'škorpionom' o pojasu. Mnogima je zasmetala njegova svetačka priroda. Kao što bi rekao priređivač knjige, Matej Arsenijević: ''U smutnome vremenu 'demokratskih promena', tranzicijske privatizacije i pljačkaškog bogaćenja malobrojnih, stao je na stranu opljačkanih i siromašnih, malih i poslednjih. U vremenu prinudnih evrointegracijskih procesa 'bez alternative' i 'okretanja od mračne prošlosti ka svetloj budućnosti' (razume se, od prošlosti pravoslavne i srpske, podvižničke, junačke i stvaralačke ka budućnosti evrounijatskoj, posthrišćanskoj, hedonističkoj, potrošačkoj i kukavičkoj), stao je na stranu naroda prognanog iz Zapadne Slavonije, Like, Korduna, Banije, Baranje, Zapadnog Srema, Kosova i Metohije, kao i onog preostalog naroda srpskog, ograđenog bodljikavom žicom, na evronatovski okupiranom Kosovu i Metohiji, na stranu Zočišta, Ljeviške, Gračanice, Dečana, Pećaršije...''
Čitav život patrijarha Pavla zračio je jevanđeoskom porukom po kojoj ima nešto u životu bitnije od lične sreće a to je da se ne ogrešimo o onog drugog. Teško je tako živeti u bilo koje vreme, bez obzira na okolnosti, i nisu svi dovoljno jaki za tako nešto. Ipak, zaslepi nas povremeno bljesak bogočovečnosti u ovom našem palom društvu, mnoge oduševi ali mnoge i posrami, i tako pokaže da misija svetaca poput Pavla nije bila uzalud. On nas, kao i ostali naši sveci i preci, posmatra sa neba i daje nam uzor, ono ka čemu treba težiti i na šta treba da se ugledamo. Slava Bogu i čast Svetom Pavlu.
U ovoj knjizi saznajemo mnogo toga zanimljivog o Pavlovom. životu. On je po duhu bio i ostao skromni monah koji živi u skladu sa Hristovim Jevanđeljem. Šire narodne mase su ga redovno mogle videti kako šeta ulicama ili koristi gradski prevoz, za razliku od mnogih sveštenika i vladika koji su poznati po tome što voze skupa kola. Još u svojoj mladosti se naučio da tamo gde se uputi ide pešice, smatrao je to veoma zdravim, a u svojoj eparhiji Raško-Prizrenskoj kao i kasnije u Bogosloviji kada je postavljen za patrijarha sveštenicima koji su bili pod njegovom upravom nije dozvoljavao bilo kakvo nepotrebno luksuziranje. Evo jedne anegdote o tome: ''Podučavao je i druge da se trude da u skromnosti žive. Tako, kada su ga, kao nadležnog episkopa, monahinje iz manastira Sopoćani kod Novog Pazara zamolile za blagoslov da kupe ''fiću'' (u to vreme najmanji automobil), da bi njime dopremale potrepštine za manastir, a i da ne bi morale do grada da idu autobusom, pošto se dešavalo da ponekad dožive neke neprijatnosti, on je to odbio. Obrazloženje njegovo bilo je: Nije u redu da kupite automobil od novca koji je dala sirotinja. I još, može da se desi, kad pređete preko neke barice, da isprskate tu sirotinju!''
Patrijarh Pavle je takođe bio veoma vešt u popravljanju stvari, znao je da kao obućar pendžetira stare cipele, bavio se baštovanstvom i sam je na sebe uzimao da riba podove i stepeništa, ne smatrajući da je bilo kakav rad ispod njegovog dostojanstva. Strogo se pridržavao posta i čitavog života je uglavnom jeo povrće a veoma retko ribu i ulje, mrsnim danima. Smatrao je da je čovek stvoren kao biljojed. Posebno zanimljivo je što je voleo da bere maslačke na Kalemegdanu a potom ih jede kao salatu. Bio je protiv pušenja i jednom je rekao: 'Da je Bog želeo da čovek puši, ugradio bi mu odžak!' Vrlo retko je pio čaj, a kafu nikada. Družio se sa malom decom i davao im bombone (samo jednu za svakog) a ona su ga zvala 'Naš čika-Paja'.
Izabran je za patrijarha u veoma burno vreme, što i sami znamo. Tokom građanskog rata devedesetih govorio je o važnosti ostajanja čovekom, pozivao na mir i molio se za sve zaraćene strane. Evo nekih njegovih rečenica koje su odredile suštinski stav Crkve prema svim nemilim događanjima:
''Nismo mi, kažem i ponavljam, ovce za klanje, pa kolji i bacaj nas u jame. Kad je puška - puška ti je, puška mi je, pa kome da Bog i sreća junačka. Ali da mi na goloruke ljude dignemo ruku, samo zato što su bili rođeni, i niko ih nije pitao - hoće li se roditi kao Srbi ili kao Hrvati, ili kao Turci, ili kao Nemci... to nikada!''
''Ja kažem - kada bi Veliku Srbiju trebalo i moglo se održati samo zločinom, ja na to ne bih pristao. Neka nestane onda Velike Srbije. Kada bi tim sredstvom trebalo da se održi i mala Srbija, ni na to ne bih pristao. Neka nestane i male Srbije, samo da je po tu cenu ne plaćamo. Ne, po tu cenu ne! Kada bi po tu cenu trebalo da se održi i poslednji Srbin, i ja da sam taj poslednji Srbin, ne bih pristao. Neka nas i nestane, samo neka u tom nestajanju ostanemo - ljudi Hristovi. Drugačije ne pristajemo da živimo, ni po koju cenu...''
Ovakav stav patrijarhov samo je ponavljanje pouke iz Novog zaveta, po kojoj je život ovozemaljski manje vredan od života nebeskog koji je Bogu mio, po kojoj je bolje biti ubijen nego ubica, bolje je biti mučenikom na Golgoti nego mučiteljem. Izričući ovaj imperativ Pavle je na umu imao potrebu pravog hrišćanina za smirenošću koja je krasila srpski narod tokom ropstva pod Turcima. Oni su vekovima trpeli, znajući da će jednog dana, ako ne oni, a ono njihova deca, biti nagrađeni. Takav stav je u osnovi Kosovskog predanja o junačkoj žrtvi kneza Lazara kao i krilatice 'Za krst časni i slobodu zlatnu'.
Naravno, ovakva patrijarhova razmišljanja se mnogima nisu dopala, kako političarima, tako i usijanim i ratobornim glavama. Mnogi su ga optuživali za neodlučnost i defetizam, a na naslovnoj strani časopisa Srpska reč koji je izdavao SPO, stranka Vuka Draškovića, objavljena je čak i njegova karikatura gde je prikazan kao ratnik-supermen, sa bombama i 'škorpionom' o pojasu. Mnogima je zasmetala njegova svetačka priroda. Kao što bi rekao priređivač knjige, Matej Arsenijević: ''U smutnome vremenu 'demokratskih promena', tranzicijske privatizacije i pljačkaškog bogaćenja malobrojnih, stao je na stranu opljačkanih i siromašnih, malih i poslednjih. U vremenu prinudnih evrointegracijskih procesa 'bez alternative' i 'okretanja od mračne prošlosti ka svetloj budućnosti' (razume se, od prošlosti pravoslavne i srpske, podvižničke, junačke i stvaralačke ka budućnosti evrounijatskoj, posthrišćanskoj, hedonističkoj, potrošačkoj i kukavičkoj), stao je na stranu naroda prognanog iz Zapadne Slavonije, Like, Korduna, Banije, Baranje, Zapadnog Srema, Kosova i Metohije, kao i onog preostalog naroda srpskog, ograđenog bodljikavom žicom, na evronatovski okupiranom Kosovu i Metohiji, na stranu Zočišta, Ljeviške, Gračanice, Dečana, Pećaršije...''
Čitav život patrijarha Pavla zračio je jevanđeoskom porukom po kojoj ima nešto u životu bitnije od lične sreće a to je da se ne ogrešimo o onog drugog. Teško je tako živeti u bilo koje vreme, bez obzira na okolnosti, i nisu svi dovoljno jaki za tako nešto. Ipak, zaslepi nas povremeno bljesak bogočovečnosti u ovom našem palom društvu, mnoge oduševi ali mnoge i posrami, i tako pokaže da misija svetaca poput Pavla nije bila uzalud. On nas, kao i ostali naši sveci i preci, posmatra sa neba i daje nam uzor, ono ka čemu treba težiti i na šta treba da se ugledamo. Slava Bogu i čast Svetom Pavlu.
Коментари
Постави коментар