Vođi Francuske revolucije

Slobodan Jovanović (1869-1953) je bio srpski istoričar, advokat, književni kritičar i političar, i spada u grupu najistaknutijih intelektualaca u srpskoj istoriji. Tokom Drugog svetskog rata bio je premijer kraljevske izbegličke vlade koja je delovala u Londonu. Komunisti su ga po svom dolasku na vlast 1945. osudili na dvadeset godina zatvora u odsustvu, ali on se nikad nije vratio u zemlju i ostatak života je proveo na slobodi u Londonu. Danas je njegov lik na novčanici od pet hiljada dinara. Godine 1990. Srpska književna zadruga je objavila njegova sabrana dela u dvanaest tomova. Radi se o delima koja se bave političkom i državotvornom teorijom kao i srpskom vlašću od osnivanja moderne srpske države sve do vremena u kojem je on živeo i stvarao. Njegove knjige su neprocenjivo blago za svakog koga interesuje srpska istorija a pogotovo društvene i sistemske boljke koje su neprolazno obeležje našeg naroda sve do današnjih dana. One takođe pružaju odličan uvid u mentalitet ljudi sa ovog prostora, bez da se sociološka analiza uvija u oblandu umetničkog dela kao kod Sterije Popovića ili Radoja Domanovića. Jovanovićev stil pisanja je prost i jasan i svako ga može razumeti.


Prvi tom u pomenutoj zbirci nazvan je Vođi Francuske revolucije i u njemu se Jovanović bavi tim sudbonosnim događajem kroz prizmu četiri različita politička aktera. Njihova imena su pomenuta u podnaslovu a knjiga je i podeljena na četiri dela od kojih se svaki bavi njihovom biografijom i analizom političkog delovanja: Mirabo, Dimurije, Danton i Robespjer. Pomenuta revolucija je označila definitivan raskid sa starim, u to vreme već uveliko dekadentnim feudalnim sistemom vladavine u kojem su postojale povlašćene kaste kao što su plemstvo i sveštenstvo. Ona je takođe značila udar na monarhije u ostatku Evrope - ubistvo kralja Luja XVI i kraljice Marije Antoanete je u tom trenutku bio nesvakidašnji zločin i presedan, međutim pokazalo se da je regicid vremenom postao sasvim normalna i uobičajena praksa (setimo se samo silnih srpskih kraljeva koji su poginuli kao žrtve atentata).


Revolucija je počela kao reakcija na narastajuće potrebe nove klase skorojevića, buržuja, koji nisu više mogli trpeti nejednak status u odnosu na plemiće, sveštenike i ostale povlašćene redove te su stoga tražili osnivanje republike, dakle vladavine naroda kroz sistem predstavnika u Narodnoj skupštini. Ono što je trebalo da bude samo jedna politička reforma zasnovana na novoj definiciji Ustava u kojoj bi kralj imao drastično manja ovlašćenja pretvorilo se u divljanje fukare i ološa. U strahu od protivrevolucije pariska rulja je ubijala i pretila topovima. Nastala je anarhija odnosno doba tzv. Terora. U momentu kada je Bastilja zauzeta na juriš, kada je taj simbol kraljeve moći i navodne strahovlade oboren, u njoj se nalazilo svega sedam zatvorenika. Ona je i inače služila pretežno za zatvaranje plemića koji su zapali u novčane dugove, a i to zato da bi se oni zaštitili od potražilaca, dakle više iz milosti kraljeve nego iz nekakve brutalnosti. Od trenutka kada je 10. avgusta 1792. kralj uhapšen u roku od samo godinu dana izvršeno je pogubljenje oko šest hiljada ljudi na giljotini a oko dvesta hiljada je stavljeno u pritvor, samo zato što su bili sumnjivi kao rojalisti.

Unošenju anarhije kumovali su pretežno članovi ozloglašenog Jakobinskog društva koji su otvoreno pozivali na što veći broj žrtava. Oni su takođe podbunjivali i politički indoktrinirali građane da ne trpe nikakav autoritet od bilo koga. Oni su želeli da unište samu ideju autoriteta. Kada su takvi građani počeli stupati u vojsku usled rata sa Pruskom dolazilo je do strahovitih teškoća da oni prihvate bilo kakva naređenja oficira. Ogroman broj sankilota (na francuskom sans-culottes znači oni koji ne nose skupocene pantalone koje su odlika viših klasa) je dobio odrešene ruke da radi šta hoće - ti ljudi su larmali, palili, rušili i ubijali, sve u ime slobode, jednakosti i bratstva. Pored Robespjera, jedan od najistaknutijih jakobinskih krvoloka bio je Žan-Pol Mara. Od tada pa sve do danas jakobinski teroristi su model za sve teroriste sa krajnje levice, uključujući naravno i komuniste.


Gabrijel Onore Riketi, poznatiji kao grof od Miraboa ili samo kao Mirabo, bio je sin bogatog trgovca koji je kupio titulu markiza i majke koja je dolazila iz stare, prave plemićke porodice. Oni su bili loši roditelji do čijeg je braka došlo iz interesa i njihova brakorazvodna parnica je bila veliki skandal u kojem su svakakve prljavštine izašle u javnost. Mirabo stariji je mrzeo svog sina iz dna duše i celog života je ratovao s njim, poslavši ga par puta i u zatvor. Sa svoje strane Mirabo sin je bio vetropir, zavisnik od kocke i žena, kao i nepopravljivi raspikuća. Imao je ipak velikih umnih sposobnosti pa je postao poznati javni intelektualac koji međutim nikada nije mogao dobiti odgovarajuće mesto u vlasti. Njegova pozicija je specifična po tome što je pripadao onoj klasi plemića koja više nije verovala u plemićke povlastice te je stoga bio na strani Revolucije, uprkos monarhističkim uverenjima. Tačno je predvideo da će doći do potpune anarhije dozvole li se neke stvari i to se potom i dogodilo. Umro je od iscrpljenosti 1791, ne doživevši sunovrat države i ubistvo kralja.

Dimurije je bio vojnik, avanturista i tajni agent u francuskoj vladi. U vreme Revolucije bio je na čelu francuske vojske u ratu protiv Prusa koji su izvršili invaziju na Francusku zbog njihovog svrgavanja kralja sa prestola. Uspeo je Pruse da pobedi koliko svojom umešnošću toliko i srećom. Imao je i uspešan pohod na Belgiju. Tokom čitave vojne kampanje borio se da održi disciplinu kod politički indoktriniranih vojnika koje sam pomenuo, a na kraju je pokušao da vojnike okupi i krene na Pariz kako bi spasio kralja kome se u tom momentu sudilo. Vojnici su bili protiv toga, pucali su na njega i on je bio primoran da pobegne iz zemlje a ostatak života je proveo u Engleskoj gde je radio i kao specijalni savetnik za borbu protiv Napoleona. Od sve četvorice koji su u knjizi opisani on ostavlja utisak najtradicionalnijeg i najčasnijeg čoveka, odgojenog na starim vrednostima časti, poštenja i vernosti.

Žorž Žak Danton je bio fizički impozantan buržuj seljačkog porekla, veoma praktičan i sposoban. Lice mu je bilo deformisano na par mesta jer je kao dečak pretrpeo udarac bika u glavu. Ako je Mirabo bio plemić, Dimurije vojnik, Robespjer intelektualac i idealista, onda je Danton bio pravo oličenje buržuja u naletu. Za njega se tvrdi da je organizovao juriš na kraljevsku palatu 10. avgusta, a učestvovao je i u brojnim ubistvima nad političkim protivnicima i nakon toga. U jednom momentu se povukao na svoje imanje u prirodu i tada je počeo da se kaje za sve zločine, imao je i vizuelne halucinacije (stajao je pored reke jednog dana i video da je sva crvena od krvi). Na montiranom suđenju od strane političkih protivnika izjavio je da su svi oni (revolucionari) Kaini. Za razliku od žirondenaca koji su zagovarali širenje ideja Revolucije po celoj Evropi Danton je bio pravi pragmatičar koji je razmišljao od jedne situacije do druge. Njega nisu zanimale ideje, kao pravi seljak samo je želeo da proširi svoje domaćinstvo, a na državnom nivou to znači teritoriju.



Maksimilijen Robespjer je jedno od najzvučnijih istorijskih imena, i to po ozloglašenosti. Po prirodi veliki moralista i nepopustljivi idealista, on nije trpeo bilo koga ko bi odstupao od njegovih visokih moralnih merila. Svi oni koji se nisu slagali sa njegovim idejama bili su po automatizmu zli ljudi jer su te same ideje bile najbolje moguće i brižljivo razvijene. Njegovo učenje je bilo razvijeno pod uticajem Žan Žaka Rusoa i Monteskjea. Mrzeo je plemstvo i buržoaziju podjednako a idealizovao poštene zanatlije iz srednjeg sloja. Takođe je smatrao da bogati ljudi po definiciji ne mogu biti pošteni. Dve možda ključne ideje koje je on u sveopštem tadašnjem vrenju razvio bile su ideja stalne revolucije i diktatura manjine, kao i nova građanska religija.

Evo šta Jovanović kaže o ovom prvom: ''Najznatnije je u Robespjerovom govoru to da je spojio revoluciju i vladu, i stvorio pojam revolucionarne vlade. Revolucija se obično zamišlja kao jedan način za rušenje vlade, Robespjer ju je shvatio kao način za vršenje vlade. Revolucionarna vlada, to je, u stvari, državna vlast oslobođena pravnih ograničenja, državna vlast pretvorena u nasilje, strašnije od običnog revolucionarnog nasilja zbog toga što je savršenije organizovano. (...) U njegovim zabeleškama ima ovo mesto: ''Sva unutrašnja opasnost dolazi od buržoazije, da bi se buržoazija savladala, treba organizovati narod.'' Ali on nije verovao u političke sposobnosti naroda. Buržoaziju je bogatstvo načinilo suviše sebičnom za državnu upravu, narod je siromaštvo načinilo suviše neprosvećenim. On je imao trenutke očajanja, kada mu je problem demokratije izgledao nerešiv. U nevolji, on je došao na ideju o diktaturi narodnih prijatelja, koja bi držala buržoaziju u stezi, dokle se narod ne bi prosvetom osposobio za državnu upravu. Ako se ne bi zavela takva diktatura, dobio bi se na mesto aristokratskog režima buržoaski, koji bi opet značio podjarmljivanje naroda. Teror je imao, dakle, da spreči dolazak buržoazije na vladu, i imao da bdi nad interesima naroda za vreme njegovog maloletstva. To je već bilo nešto nalik na Lenjinovu diktaturu proletarijata''.

Iz ovoga je jasno vidljivo da je zapravo nacrt za sve potonje komunističke režime, pogotovo onaj u Sovjetskom Savezu, dao sam Robespjer. Ideja totalitarne države koja vrši neograničeno nasilje prekim sudovima, sve u interesu naroda, preuzeta je i do kraja razvijena pod Staljinom, kao i u Kini. Ova ideja je reakcija na narastajuću bezdušnost kapitalizma i uvek će biti prisutna dok god kapitalizam ljude tretira kao resurse koje izbacuje na đubrište nakon što ih potpuno iskoristi, ali se njena tragičnost ogleda u ideji da se manja grupa ljudi postavlja za tužioca, sudiju i dželata.


Osim ovog političkog rešenja Robespjer je iznašao, ili makar formulisao ako je on već nije izmislio, ideju građanske vere kao zamene za sve dotadašnje religije: ''Revolucija je proglasila neutralnost države u veroispovednim stvarima, Robespjer je hteo da uspostavi jednu vrstu državne vere. Ali to nije imala biti nijedna od starih vera, nego jedna nova vera koju je Robespjer nazvao građanskom verom, i za koju mu je prvu misao dao njegov učitelj Ruso, sa ''vjeruju savojskog sveštenika'' u svom Emilu. Robespjer je polazio od toga da građanske dužnosti ne treba smatrati samo kao zapovesti državne vlasti već kao najviše moralne obaveze, čije vršenje od nas traži sama vera. Samo tako, vršiće se građanske dužnosti kao što treba. Država je dakle imala računa da se osloni na crkvu i da njenim autoritetom pojača obaveznu moć svojih zakona. Opasnost je postojala, da država ne postane zarobljenik ove veroispovedi, s kojom se veže. Iz tog razloga Robespjer je držao da država ne sme primiti ''vjeruju'' nijedne određene veroispovedi. Ona je trebala da propiše jedno svoje ''građansko vjeruju'', koje bi sadržavalo samo ono što je više ili manje zajedničko svim ispovedima, njihove najosnovnije ideje, ono što bi se mogao nazvati religiozni minimum. To bi otprilike bila vera u jednog Boga, vera u besmrtnost duše, vera u večnu pravdu, koja, ma i posle smrti, nagrađuje pravednika, a kažnjava grešnika. Te su dogme sasvim dovoljne da razviju kod građana ono moralno osećanje bez koga savesno vršenje zakona nije mogućno.''

Svedoci smo toga da je građanska solidarnost i danas veoma bliska nečemu što bi se moglo nazvati religijom, što važi čak i za ateističke komunističke režime. Građani danas kroz institucije dobrotvornog rada, skupljanja novca za humanitarnu pomoć i druge akcije pokazuju empatiju i međusobnu solidarnost, čime na neki način peru nečistu savest što ostatak svog života žive sebično, odajući se materijalnim i telesnim uživanjima, i radeći za bezdušne korporacije. Tragičnost ove ideje je u tome što je ona samo senka i odraz prave hrišćanske vere. Građani današnje Evrope su danas u poziciji da misle o sebi kao o dobrim osobama na konto pukog davanja viška novca koji im nije ni potreban, pri tom gubeći iz vida sve nematerijalne, dakle duhovne potrebe čoveka. Kao što sve više guraju u sebe a pritom ostaju prazni, isto to rade i bližnjem svom, misleći da mu pomažu. Njihov humanizam je prazna forma, lišena najvažnijeg sadržaja a to je autentičan, mistični odnos sa Bogom.


Lik i delo Robespjera je nesumnjivo teško jednostrano oceniti. Većina njegovih ideja je veoma laka za prihvatiti, čak (ili je bolje reći pogotovo) i u današnjem svetu. Svako ko nije vulgarni materijalista je morao pomisliti na nešto slično u nekom momentu svog života. Kad pogledamo njegov život ostaje nam utisak tragične greške i odlaska u krajnost iz dobrih namera. Robespjer je živi primer onoga što se desi kada neko preceni sebe i svoju moralnu izuzetnost pa pomisli da mu je dozvoljeno sve niže od sebe proganjati. On je može biti počeo slično Hristu ali se u krajnjem stadijumu svoje mahnitosti pretvorio u novu vrstu fariseja.

Ono po čemu je Francuska revolucija takođe značajna jeste inspiracija koju je dala Srbima prilikom bune protiv Turaka i osnivanja države. Već sam ovde pisao o Jovanu Dučiću i njegovoj frankofiliji a ako se bilo ko pita odakle ta ideja o Srbima kao ludom narodu nek pročita njegov uvod u Blago Cara Radovana. Jasno  je da je došlo do kopiranja metodologije pravih ludaka, a to su uvek bili samo Francuzi. U mislima mnogih naših ljudi došlo je do poistovećenja borbe koju su buržuji vodili sa Ansijen Režimom i srpske borbe protiv trulog Otomanskog carstva. Mnoga od previranja Revolucije su se pretočila i u našu državu i istoriju. Kada Jovanović piše o jednom krvoloku kao što je Danton na momente je vidljivo njegovo divljenje prema zdravoj seljačkoj preduzimljivosti tog čoveka, po poreklu veoma sličnog našim ustanicima. Takođe, Jovanović na više mesta demonstrira tipično istoričarsko razmetanje naknadnom pameću, kada komentariše da bi određeni čovek bolje prošao da je postupio drugačije, pritom gubeći iz vida vihor u kojem su se svi tada nalazili, i u kojem nisu imali tu prednost koju on sada poseduje. Nažalost, koliko god naša država gradila svoje tekovine na nekim idejama Francuske revolucije, pri čemu je Jovanović naročitu pažnju poklanjao Ustavu kao vrhovnom dokumentu, pokazalo se da će upravo konstantna pretnja prevrata koju je ta Revolucija ustoličila za sva buduća pokolenja doći glave i njemu kao i mnogim drugim našim ljudima.

 

Коментари

Популарни постови са овог блога

Hrišćanski misticizam: Majstor Ekhart

Najveći srpski mučenik dvadesetog veka

Babunska jeres