Industrijsko društvo i njegova budućnost
Obično zamišljamo serijske ubice kao ozbiljno duševno poremećene individue, disocirane od realnosti, bez empatije prema drugima, nesposobne za normalno funkcionisanje u bilo kakvoj društvenoj zajednici. Oni su takođe posebno karakteristični za američko društvo, pre nego za bilo koje drugo, i ono gaji posebnu fascinaciju prema takvim ljudima, kao i odmetnicima i otpadnicima svih vrsta, vremenom ih pretvarajući u objekat velike medijske pažnje i histerije (Ted Bandi, Čarls Menson, Džefri Damer i drugi). Retko se ipak dešava da neki takav zločinac ukaže na negativne pojave u društvu ili čak da pruži kritiku celokupnog civilizacijskog okvira u kojem se čitav svet nalazi. Retko je da bilo ko od njih bude briljantni matematičar sa diplomom sa Harvarda, i da ga krasi koeficijent inteligencije od 168. To je međutim slučaj sa Teodorom Kacinskim, u javnosti poznatim kao Unabombaš (Unabomber).
U periodu od 1978. do 1995. Kacinski je ubio troje i ranio dvadeset i troje ljudi paket bombama koje je slao poštom na kućnu adresu ili adresu korporacija i aerodroma. Bombe su bile veoma vešto napravljene ali od primitivnih materijala kao što su baterije, ekseri i eksplozivni prah, spakovanih u drvene kutije, sa potpisom FC (Freedom Club - Klub slobode). Federalni istražni biro je tokom sedamnaest godina istrage uglavnom tapkao u mestu, s obzirom da nije uspeo da dođe ni do kakvih značajnih forenzičkih dokaza ali ni do adekvatnog profila osumnjičenog. U pismima koja je Unabombaš slao javnosti on se otvoreno podsmevao Birou. Naziv je svoj inače dobio zato što je jedna od neuspelih meta njegovog napada bio avion kompanije Junajted Erlajns (UNited Airlines BOMb = UNABOM). Konačno je ponudio vlastima da će prestati sa napadima ako pristanu da objave u novinama njegov ideološki esej u kojem iznosi svoje ideje i razloge za terorističku delatnost. Nakon dugog razmatranja ljudi iz FBI su odlučili da dozvole objavljivanje eseja što se smatralo neviđenim presedanom i nedopustivim povlađivanjem jednom teroristi. Ispostavilo se međutim da je slanje tog manifesta pod nazivom Industrijsko društvo i njegova budućnost prva i jedina greška koju je Unibombaš napravio.
Kada je čitav tekst objavljen FBI je raspisao nagradu od milion dolara za bilo koga ko u iznetim idejama eventualno prepozna stil i filozofiju svog poznanika ili rođaka i prijavi ga vlastima. U moru prijava koje su usledile jedna je bila podnesena od strane Tedovog brata Dejvida. Lingvističkom analizom pisama koje je ovaj pisao Dejvidovoj ženi kao i upoređivanjem ideja u jednom eseju koji je sastavio tokom studija sa onima iz manifesta, došlo se do zaključka da se verovatno radi o istoj osobi. U velikoj akciji u kojoj je učestvovalo više od stotinu agenata Kacinski je pronađen i uhapšen u kolibi koju je lično izgradio, i u kojoj je već dve decenije živeo bez struje i vode, potpuno izolovan. Nakon skoro dve decenije Unabombaš je dolijao, zaslugom svoga rođenog brata kao i tehnikama komparativne lingvistike, koju je, da ironija bude veća, nipodaštavao u paragrafu 88 svoga eseja (''Pojedini naučni rad nema nikakve zamislive veze sa blagostanjem ljudskog roda - na primer veći deo arheologije ili komparativne lingvistike).
Reakcija javnosti na manifest pre hapšenja, dok je identitet Kacinskog još bio tajna, bila je iznenađujuća. Većina javnog mnjenja je saosećala sa antitehnološkim sentimentom ispoljenim u eseju koji je očigledno napisala veoma inteligentna i obrazovana osoba. Glavna ideja, izrečena već u prvoj rečenici, sastojala se u tome da je industrijska revolucija imala katastrofalne posledice po ljudsko društvo. Ta ideja se dalje razvija ukazivanjem na nama svima očigledne štetne posledice tehnološkog razvoja, kao i na to da se loše stvari ne mogu eliminisati a dobre zadržati. Naprotiv, tehnološki i industrijski sistem podrazumeva radikalno menjanje čovekove suštine nagore, njegovo prilagođavanje sistemu nauštrb svojih stvarnih potreba i što je najvažnije, nauštrb slobode pojedinca. Uz kritiku levičarskih tendencija svoga doba (koje su danas, uzgred rečeno, još više metastazirale) kao i skretanjem pažnje na sve veće otežanje lične afirmacije individue u jednoj tehnološkoj hegemoniji, ovaj esej je pobrao mnoge simpatije svih onih kojima je ideja progresa promenila život nagore. On je takođe bio jasan i neumoljiv u svojim krajnjim zaključcima - reforma sistema je nemoguća, potrebna je revolucija, otvorena borba i njegovo svrgavanje u jednom neoluditskom pokretu, praćenom povratkom prirodi.
Nakon hapšenja otkriveno je da je Kacinski bio nadaren matematičar čije su jednačine bile toliko ispred svoga vremena da čak ni njegove kolege sa fakulteta nisu mogle da ih razumeju. Čitavog života je imao teškoće da komunicira sa okolinom i da oseti empatiju prema drugima a poseban kuriozitet, koji je čitav slučaj samo dodatno zamračio, bila je činjenica da je Teodor bio zamorče u jednom eksperimentu univerzitetskog psihologa koji je sarađivao sa Centralnom obaveštajnom agencijom, u sklopu ozloglašenog MK Ultra projekta. Možda i najveći projekat tog tipa za koji je javnost saznala, MK Ultra je bio dokaz da CIA sprovodi eksperimente i poigrava se sa duševnim i telesnim zdravljem sopstvenog, američkog stanovništva kako bi razvila napredne tehnike psihološkog mučenja i isleđivanja. Koliko god Kacinski bio osvedočeni zločinac i terorista, to je samo potvrdilo da je počeo kao žrtva sistema.
U produkciji kompanije Diskaveri napravljena je TV serija o ovom događaju - Lov na čoveka: Unabombaš (Manhunt: Unabomber). U osam epizoda gledalac ima priliku da se kroz kriminalistički žanr upozna sa čitavom pričom. Osim lika Kacinskog (Pol Betani) fokus je takođe na jednom specijalisti FBI-a koji je bio odgovoran za jezičku analizu njegovog manifesta (Sem Vortington) pri čemu se njegova uloga, već po svedočenju ljudi koji su bili direktno umešani u istragu, prenaglašava. Ipak, serija sadrži jednu posebno simpatičnu scenu u kojoj se analizira jezik starih slovenskih naroda i pominju čak i Srbi. Takođe, veoma je interesantna priča o jednoj od ključnih idiosinkrazija Unabombaševog jezika koja je doprinela njegovom hvatanju. Naime, on je za razliku od većine stanovništva pisao You can't eat your cake and have it (Ne možeš da pojedeš svoj kolač i da ti ostane) dok su svi drugi pisali i govorili pogrešno, naime You can't have your cake and eat it (Ne možeš da imaš kolač i da ga pojedeš). Ispostavilo se da je tipično matematičarsko insistiranje na logičkoj doslednosti ono što ga je odalo. Sve u svemu može se reći da se radi o solidnom televizijskom ostvarenju, uprkos bukvalnoj poruci i povremenoj, tipično holivudskoj propagandi tzv. američkih vrednosti kao što je navodna sloboda štampe.
Kacinski se danas nalazi u zatvoru gde služi kaznu od osam uzastopnih doživotnih robija. Iako je njegovo suđenje bilo skraćeno kako bi se izbegao medijski cirkus a on sam proglašen mentalno neuračunljivim da bi mu se onemogućio uticaj na javno mnjenje, može se smatrati da se izborio za širenje svojih ideja kroz štampanje manifesta. Jedan mnogo zlokobniji psihopata, Anders Brejvik, bukvalno je prepisao veći deo tog teksta u sastavljanju sopstvenog manifesta, samo zamenivši termin 'levičari' sa 'feministi' i 'kulturološki marksisti'. S obzirom da smo mi danas jedno visoko tehnologizovano društvo, čiji članovi ne mogu ni da zamisle život bez tehničkih pomagala i aparata kao što su laptop, smartfon ili tablet, uz obilje drugih promena na horizontu, koje već spadaju u domen transhumanizma i menjanja same suštine čovekovog bića, upozorenja koja je Kacinski izneo samo dobijaju na težini. To što su ona došla sa same margine društva, od jednog socijalnog otpadnika i šizofrenika, žrtve i protivnika sistema, samo svedoči o tome koliko se pomenuti sistem nametnuo kao jedini moguć.
U periodu od 1978. do 1995. Kacinski je ubio troje i ranio dvadeset i troje ljudi paket bombama koje je slao poštom na kućnu adresu ili adresu korporacija i aerodroma. Bombe su bile veoma vešto napravljene ali od primitivnih materijala kao što su baterije, ekseri i eksplozivni prah, spakovanih u drvene kutije, sa potpisom FC (Freedom Club - Klub slobode). Federalni istražni biro je tokom sedamnaest godina istrage uglavnom tapkao u mestu, s obzirom da nije uspeo da dođe ni do kakvih značajnih forenzičkih dokaza ali ni do adekvatnog profila osumnjičenog. U pismima koja je Unabombaš slao javnosti on se otvoreno podsmevao Birou. Naziv je svoj inače dobio zato što je jedna od neuspelih meta njegovog napada bio avion kompanije Junajted Erlajns (UNited Airlines BOMb = UNABOM). Konačno je ponudio vlastima da će prestati sa napadima ako pristanu da objave u novinama njegov ideološki esej u kojem iznosi svoje ideje i razloge za terorističku delatnost. Nakon dugog razmatranja ljudi iz FBI su odlučili da dozvole objavljivanje eseja što se smatralo neviđenim presedanom i nedopustivim povlađivanjem jednom teroristi. Ispostavilo se međutim da je slanje tog manifesta pod nazivom Industrijsko društvo i njegova budućnost prva i jedina greška koju je Unibombaš napravio.
Reakcija javnosti na manifest pre hapšenja, dok je identitet Kacinskog još bio tajna, bila je iznenađujuća. Većina javnog mnjenja je saosećala sa antitehnološkim sentimentom ispoljenim u eseju koji je očigledno napisala veoma inteligentna i obrazovana osoba. Glavna ideja, izrečena već u prvoj rečenici, sastojala se u tome da je industrijska revolucija imala katastrofalne posledice po ljudsko društvo. Ta ideja se dalje razvija ukazivanjem na nama svima očigledne štetne posledice tehnološkog razvoja, kao i na to da se loše stvari ne mogu eliminisati a dobre zadržati. Naprotiv, tehnološki i industrijski sistem podrazumeva radikalno menjanje čovekove suštine nagore, njegovo prilagođavanje sistemu nauštrb svojih stvarnih potreba i što je najvažnije, nauštrb slobode pojedinca. Uz kritiku levičarskih tendencija svoga doba (koje su danas, uzgred rečeno, još više metastazirale) kao i skretanjem pažnje na sve veće otežanje lične afirmacije individue u jednoj tehnološkoj hegemoniji, ovaj esej je pobrao mnoge simpatije svih onih kojima je ideja progresa promenila život nagore. On je takođe bio jasan i neumoljiv u svojim krajnjim zaključcima - reforma sistema je nemoguća, potrebna je revolucija, otvorena borba i njegovo svrgavanje u jednom neoluditskom pokretu, praćenom povratkom prirodi.
Nakon hapšenja otkriveno je da je Kacinski bio nadaren matematičar čije su jednačine bile toliko ispred svoga vremena da čak ni njegove kolege sa fakulteta nisu mogle da ih razumeju. Čitavog života je imao teškoće da komunicira sa okolinom i da oseti empatiju prema drugima a poseban kuriozitet, koji je čitav slučaj samo dodatno zamračio, bila je činjenica da je Teodor bio zamorče u jednom eksperimentu univerzitetskog psihologa koji je sarađivao sa Centralnom obaveštajnom agencijom, u sklopu ozloglašenog MK Ultra projekta. Možda i najveći projekat tog tipa za koji je javnost saznala, MK Ultra je bio dokaz da CIA sprovodi eksperimente i poigrava se sa duševnim i telesnim zdravljem sopstvenog, američkog stanovništva kako bi razvila napredne tehnike psihološkog mučenja i isleđivanja. Koliko god Kacinski bio osvedočeni zločinac i terorista, to je samo potvrdilo da je počeo kao žrtva sistema.
U produkciji kompanije Diskaveri napravljena je TV serija o ovom događaju - Lov na čoveka: Unabombaš (Manhunt: Unabomber). U osam epizoda gledalac ima priliku da se kroz kriminalistički žanr upozna sa čitavom pričom. Osim lika Kacinskog (Pol Betani) fokus je takođe na jednom specijalisti FBI-a koji je bio odgovoran za jezičku analizu njegovog manifesta (Sem Vortington) pri čemu se njegova uloga, već po svedočenju ljudi koji su bili direktno umešani u istragu, prenaglašava. Ipak, serija sadrži jednu posebno simpatičnu scenu u kojoj se analizira jezik starih slovenskih naroda i pominju čak i Srbi. Takođe, veoma je interesantna priča o jednoj od ključnih idiosinkrazija Unabombaševog jezika koja je doprinela njegovom hvatanju. Naime, on je za razliku od većine stanovništva pisao You can't eat your cake and have it (Ne možeš da pojedeš svoj kolač i da ti ostane) dok su svi drugi pisali i govorili pogrešno, naime You can't have your cake and eat it (Ne možeš da imaš kolač i da ga pojedeš). Ispostavilo se da je tipično matematičarsko insistiranje na logičkoj doslednosti ono što ga je odalo. Sve u svemu može se reći da se radi o solidnom televizijskom ostvarenju, uprkos bukvalnoj poruci i povremenoj, tipično holivudskoj propagandi tzv. američkih vrednosti kao što je navodna sloboda štampe.
Коментари
Постави коментар