Prepodobni Justin Ćelijski
Justin Popović (1894-1979) je bio arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Za života je doprineo razvoju teološkog koncepta svetosavlja, bio je veliki stručnjak za lik i delo Fjodora Dostojevskog, protivio se ekumenizmu i bio je veliki anti-komunista. Naslednici Oca Justina i manastir Ćelije kod Valjeva su objavili njegova sabrana dela u 30 knjiga. Osma i deveta knjiga u ovoj impozantnoj kolekciji nose naslov Put bogopoznanja i Filosofske urvine.
Prva knjiga se bavi problemom ličnosti i poznanja (gnoseologije) analizom učenja svetog Makarija Egipatskog (300-390), vizantijskog monaha i jednog od 'otaca pustinje'. Sveti Makarije je jedan od najranijih crkvenih otaca koji su razvili učenje o čovekovoj bezgrešnoj ličnosti do Adamovog pada, njegovoj posledičnoj hamartizovanosti (povezanosti sa grehom) i ponovnom sticanju božije milosti kroz poistovećenje sa Hristom, onako kako je opisano u Bibliji. On je koristeći se rezonovanjem koje se nadovezuje na tradiciju grčke filozofije ispitivao povezanost pojma greha sa umom, srcem i voljom, i uticaj koji on vrši u svakom od njih: ''Koren greha, greh u svojoj metafizičkoj suštini je u samovoljnom samo-obosnivanju ''Ja=Ja''. (...) Greh je ona korenita težnja kojom Ja utvrđuje sebe u svojoj izolovanosti i usamljenosti, i čini od sebe jedinstvenu tačku realnosti.'' Greh, dakle, čini da mi ne vidimo, da ostanemo večito slepi u svom solipsizmu, po analogiji sa rečima svetog Pavla u Prvoj Poslanici Korinćanima (13:12): Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično a onda ću biti poznat kao što bih poznat.
Ono što ljudima omogućava da kroz tamu raspoznaju istinu jeste naravno sleđenje učenja Cara Slave Isusa Hrista koje se sa srpskim narodom neraskidivo povezalo sa prvim srpskim prosvetiteljem, Svetim Savom. O tome kako je uticaj biblijskog istinoljublja ušao u sve pore običnog života svedoči sledeći citat iz narodne poezije koji otac Justin navodi (majka Jevrosima sinu Kraljeviću Marku):
Sine Marko, jedini u majke,
Ne bila ti moja rana kleta,
Nemoj, sine, ogrešiti duše.
Nemoj, sine, govoriti krivo,
Ni po babu ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinitoga.
Bolje ti je izgubiti glavu,
Nego svoju ogrešiti dušu.
Istorija srpskog naroda je puna brojnih primera u kojima smo radije birali život večni i nebeski nego li da okaljani živimo u ovozemaljskom đavoljem svetu laži i prevare. Izabrani su bili put nebeski, put slave, baš kao što je Isus Put, Istina i Život. Ono najlepše što je krasilo ljude sa ovih prostora, često da oni sami toga nisu ni svesni, jeste upravo ova vera.
Nakon razmatranja blagostanja i smirenosti koju čovek nalazi u Misteriji Trojstva, Otac Justin se bavi onim lutanjem koje svakog čoveka obuzima pre nego što nađe Spasitelja, ili nakon što ga odbaci. U Filosofskim urvinama vidimo krivine, stranputice i lavirinte zemaljske misli, ovozemaljske i bezbožne (satanske) filozofije. Veoma dobro upoznat sa zapadnom misli, Otac Justin nas provodi kroz njene lagume, od Humanizma, preko Romantizma, do Prosvetiteljstva, a potom i fašizma i komunizma. Život bez Logosa, Smisla i Boga nije život vredan življenja, te i ne čudi što se mnoge filozofije završavaju u pesimizmu, prepuštanju sudbini, ili otvorenom divljaštvu. Evo kako razmišlja belgijski pesnik, Moris Meterlink:
Arkel moje mladosti govoraše u Peleju: ''Kada bih ja bio bog, ja bih imao sažaljenja prema ljudima.'' Arkel moje starosti rekao bi danas: ''Kada bih ja bio Bog, ja bih se stideo što sam stvorio ljude.''
''Zašto sam ja živeo? Da bih sa milijardama i milijardama drugih bića koja su mi prethodila, pratila me i koja će posle mene doći, načinio beskorisnu alku u lancu koji neće imati kraja i neće služiti ničemu? Posle hiljade godina pitanja i razmišljanja, čovečanstvo, koje krasi život na ovoj zemlji, nije našlo odgovor koji se može primiti.''
''Ako načinimo bilans onoga što je čovek uradio od svoje pojave na zemlji, mi konstatujemo da on nije ništa pronašao o životu, ništa o smrti, ništa o Bogu ili univerzumu, ništa o prostoru i vremenu, nekoliko nesigurnih reči o svetlosti, toploti, elektricitetu i gravitaciji, ništa o duhu i materiji, ništa o večnosti, ništa o beskonačnosti, ništa o dobru ili zlu, ništa o poreklu, ništa o cilju ili kraju.''
Ovakav i mnogi drugi nihilizmi i beznađa veoma su prisutni u evropskoj misli. Bilo da se odlazi u ambis ništavila ili u zatvor mehanike, takav zapadni uticaj, kod nas oličen u pogubnom delovanju takozvane 'inteligencije', skupine potpuno odnarođenih kvazi-elita, vekovima već odvlači narodski čiste i nevine ljude u ponore sekularizma. Ono što može da nas teši je da je uvek bilo, i biće, ljudi duhovno zdravih koji su na vreme shvatili svu zaludnost raznih projekata 'popravljanja naroda' stanovima, veš-mašinama, automobilima i drugim đubretom koje ne prestaje da se gomila. Po rečima Persija Šelija u njegovoj pesmi Ozimandijas:
A na postolju samom ovakav natpis ima:
''Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima! ''
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.''
U pogovoru koji je napisao Amfilohije Radović opisan je poslednji njegov susret sa Ocem Justinom, pred smrt ovog sveca: ''Ujesen, pred njegovo upokojenje, razgovaramo ispred manastirskog konaka otac Atanasije i potpisani, sa njim o mnogo čemu pa i o filosofiji. On pažljivo, detinje radoznalo sluša, pa će potresen reći: ''Eto, ja bih bio nekakav razbarušeni filosof, poput suludog i tužnog Ničea, da nisam sreo Gospoda Hrista mog!...'' I zarida; a iz dva njegova kao nebo plavo čista oka, potekoše dva potoka suza.
Prva knjiga se bavi problemom ličnosti i poznanja (gnoseologije) analizom učenja svetog Makarija Egipatskog (300-390), vizantijskog monaha i jednog od 'otaca pustinje'. Sveti Makarije je jedan od najranijih crkvenih otaca koji su razvili učenje o čovekovoj bezgrešnoj ličnosti do Adamovog pada, njegovoj posledičnoj hamartizovanosti (povezanosti sa grehom) i ponovnom sticanju božije milosti kroz poistovećenje sa Hristom, onako kako je opisano u Bibliji. On je koristeći se rezonovanjem koje se nadovezuje na tradiciju grčke filozofije ispitivao povezanost pojma greha sa umom, srcem i voljom, i uticaj koji on vrši u svakom od njih: ''Koren greha, greh u svojoj metafizičkoj suštini je u samovoljnom samo-obosnivanju ''Ja=Ja''. (...) Greh je ona korenita težnja kojom Ja utvrđuje sebe u svojoj izolovanosti i usamljenosti, i čini od sebe jedinstvenu tačku realnosti.'' Greh, dakle, čini da mi ne vidimo, da ostanemo večito slepi u svom solipsizmu, po analogiji sa rečima svetog Pavla u Prvoj Poslanici Korinćanima (13:12): Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad znam djelimično a onda ću biti poznat kao što bih poznat.
Ono što ljudima omogućava da kroz tamu raspoznaju istinu jeste naravno sleđenje učenja Cara Slave Isusa Hrista koje se sa srpskim narodom neraskidivo povezalo sa prvim srpskim prosvetiteljem, Svetim Savom. O tome kako je uticaj biblijskog istinoljublja ušao u sve pore običnog života svedoči sledeći citat iz narodne poezije koji otac Justin navodi (majka Jevrosima sinu Kraljeviću Marku):
Sine Marko, jedini u majke,
Ne bila ti moja rana kleta,
Nemoj, sine, ogrešiti duše.
Nemoj, sine, govoriti krivo,
Ni po babu ni po stričevima,
Već po pravdi Boga istinitoga.
Bolje ti je izgubiti glavu,
Nego svoju ogrešiti dušu.
Istorija srpskog naroda je puna brojnih primera u kojima smo radije birali život večni i nebeski nego li da okaljani živimo u ovozemaljskom đavoljem svetu laži i prevare. Izabrani su bili put nebeski, put slave, baš kao što je Isus Put, Istina i Život. Ono najlepše što je krasilo ljude sa ovih prostora, često da oni sami toga nisu ni svesni, jeste upravo ova vera.
Nakon razmatranja blagostanja i smirenosti koju čovek nalazi u Misteriji Trojstva, Otac Justin se bavi onim lutanjem koje svakog čoveka obuzima pre nego što nađe Spasitelja, ili nakon što ga odbaci. U Filosofskim urvinama vidimo krivine, stranputice i lavirinte zemaljske misli, ovozemaljske i bezbožne (satanske) filozofije. Veoma dobro upoznat sa zapadnom misli, Otac Justin nas provodi kroz njene lagume, od Humanizma, preko Romantizma, do Prosvetiteljstva, a potom i fašizma i komunizma. Život bez Logosa, Smisla i Boga nije život vredan življenja, te i ne čudi što se mnoge filozofije završavaju u pesimizmu, prepuštanju sudbini, ili otvorenom divljaštvu. Evo kako razmišlja belgijski pesnik, Moris Meterlink:
Arkel moje mladosti govoraše u Peleju: ''Kada bih ja bio bog, ja bih imao sažaljenja prema ljudima.'' Arkel moje starosti rekao bi danas: ''Kada bih ja bio Bog, ja bih se stideo što sam stvorio ljude.''
''Zašto sam ja živeo? Da bih sa milijardama i milijardama drugih bića koja su mi prethodila, pratila me i koja će posle mene doći, načinio beskorisnu alku u lancu koji neće imati kraja i neće služiti ničemu? Posle hiljade godina pitanja i razmišljanja, čovečanstvo, koje krasi život na ovoj zemlji, nije našlo odgovor koji se može primiti.''
''Ako načinimo bilans onoga što je čovek uradio od svoje pojave na zemlji, mi konstatujemo da on nije ništa pronašao o životu, ništa o smrti, ništa o Bogu ili univerzumu, ništa o prostoru i vremenu, nekoliko nesigurnih reči o svetlosti, toploti, elektricitetu i gravitaciji, ništa o duhu i materiji, ništa o večnosti, ništa o beskonačnosti, ništa o dobru ili zlu, ništa o poreklu, ništa o cilju ili kraju.''
Ovakav i mnogi drugi nihilizmi i beznađa veoma su prisutni u evropskoj misli. Bilo da se odlazi u ambis ništavila ili u zatvor mehanike, takav zapadni uticaj, kod nas oličen u pogubnom delovanju takozvane 'inteligencije', skupine potpuno odnarođenih kvazi-elita, vekovima već odvlači narodski čiste i nevine ljude u ponore sekularizma. Ono što može da nas teši je da je uvek bilo, i biće, ljudi duhovno zdravih koji su na vreme shvatili svu zaludnost raznih projekata 'popravljanja naroda' stanovima, veš-mašinama, automobilima i drugim đubretom koje ne prestaje da se gomila. Po rečima Persija Šelija u njegovoj pesmi Ozimandijas:A na postolju samom ovakav natpis ima:
''Ozimandijas ja sam, svi klanjaju se meni.
Gledajte dela moja i strepite pred njima! ''
To ostalo je samo, a gde kip beše slavan
sad ruševine leže sve smrskane na tlima;
oko njih na sve strane pust pesak leži ravan.''
U pogovoru koji je napisao Amfilohije Radović opisan je poslednji njegov susret sa Ocem Justinom, pred smrt ovog sveca: ''Ujesen, pred njegovo upokojenje, razgovaramo ispred manastirskog konaka otac Atanasije i potpisani, sa njim o mnogo čemu pa i o filosofiji. On pažljivo, detinje radoznalo sluša, pa će potresen reći: ''Eto, ja bih bio nekakav razbarušeni filosof, poput suludog i tužnog Ničea, da nisam sreo Gospoda Hrista mog!...'' I zarida; a iz dva njegova kao nebo plavo čista oka, potekoše dva potoka suza.
Коментари
Постави коментар