Prljava značka
U svetu američkih TV serija žanr policijske proceduralne drame je oduvek uživao elitan status, pogotovo od devedesetih godina prošlog veka, kada su serije kao što su Odeljenje za ubistva i Njujorški plavci podigle industrijski standard i očekivanja publike na dotad neslućene visine. Junaci tih višesezonskih maratona bili su detektivi različitih životnih priča, etničkog porekla, etičkog ustrojenja i crta ličnosti, mahom nesavršeni, svakodnevni ljudi, heroji sa manom. Njihovo moralno sivilo označilo je definitivno pomeranje od klasičnog televizijskog heroja iz ranijih epoha, koji su bili moralno besprekorni,veći od života, i što je najvažnije, naivni i bezazleni, čiste, neokaljane psihe i duše. U tom postupnom prelasku od belog ka sivom i konačno ka crnilu, završnu fazu predstavlja serija The Shield (kod nas prevedena kao Prljava značka) i njen protagonista, korumpirani detektiv Vik Meki kojeg je briljantno odigrao glumac Majkl Čiklis.
Osnovna premisa serije je za inspiraciju imala veliki policijski skandal u Los Anđelesu s kraja devedesetih godina prošlog veka, poznat kao skandal u Odseku Rempart. Kroz unutrašnju istragu je otkriveno da je više od 70 policajaca koji su bili povezani sa elitnom CRASH jedinicom bilo umešano u kršenje zakona, od manjih prekršaja kao što su podmetanje dokaza i prebijanje osumnjičenih, pa sve do dilovanja droge, pljački banaka i lažnog svedočenja na sudu. Čitav skandal, pored očigledne štete po reputaciju policije, koštao je grad Los Anđeles više od 125 miliona dolara koji su potrošeni na sudske procese i nagodbe sa tužiocima. Neki cinik bi prokomentarisao kako u čitavoj priči ne postoji ništa iznenađujuće, pogotovo imajući u vidu situaciju u Srbiji i divljanje razularenih 'snaga reda' a pogotovo tajnih službi.
Sam početak serije očigledno pravi omaž svojim velikim prethodnicima, konkretno, Odeljenju za ubistva. Glumac Rid Dajmond (Majk Kelerman iz Odeljenja) je tu da nas na to podseti, a nemoguće je ne napraviti poređenje između detektivskog para Vagenbak i Vimz (belac niskog samopouzdanja i crnkinja koja ne pravi kompromise) i Bejlis i Pemblton, možda i najpoznatijeg dueta u istoriji televizije. Sam kinematografski pristup je takođe veoma sličan, skoro sve scene su snimljene ručnom kamerom, lokacije i likovi izgledaju kao da su došli pravo s ulice, bez ikakvog ulepšavanja i glamurizacije, što sve zajedno pruža jedan vizuelni utisak prevučenosti slojem štroke čime se dodatno potcrtava materijalna i duhovna beda polusveta koji životari po ulicama Los Anđelesa - čitava galerija pedofila, prostitutki, makroa, članova bandi i serijskih ubica.
Jednu liniju zapleta čine klasične istrage koje sprovodi mahom pomenuti detektivski par (Vimz-Vagenbak) dok je u centru priče četverac iz Udarnog tima (Strike team) zaduženog za bande, na čijem čelu je već pomenuti Meki. Društvo mu prave njegov partner Šejn Vendrel (sjajni Volton Gogins, koji je u ovoj seriji zacementirao sebe kao glumca posebno nadarenog za uloge loših momaka), Kertis 'Lem' Lemanski, moralno najispravniji član tima, kojeg najviše muči savest, i Ronald 'Roni' Gardoki, tihi i efikasni, ali i potpuno beskrupulozni poslednji član bande. Kroz sedam briljantno režiranih sezona pratimo ovaj tim i njihove sudare sa bandama, policijskim šefovima i političarima kao i istražiteljima iz Unutrašnje kontrole, dok se obruč oko njihovih nepočinstava polako steže. Ono u čemu su pisci serije napravili najveći uspeh jeste u tome da nas nateraju da saosećamo sa ovom grupom, bez obzira na očiglednu neispravnost svega što čine, do te mere da strepimo kada su blizu toga da budu uhvaćeni na delu, i da nas nerviraju dobrice i čistunci koji ih gone.
Pored svih žanrovskih tropa koje su besprekorno izvedene u praksi, seriju krase i religijski i politički motivi koji se suptilno provlače u pozadini dešavanja, i koji naravno pružaju okvir za razumevanje zapleta i likova, baš kao što je nemoguće razumeti jedno društvo bez uvida u njegova verovanja i političko uređenje. Policijska stanica u kojoj naši junaci (zlikovci) delaju je nekada bila crkva, u kojoj se i dalje nalaze vitraži sa ukrasnim staklom i krstovi urezani u zid. Fiktivni deo grada za koji su oni zaduženi naziva se Farmington (farma) što sve navodi da stanicu kolokvijalno nazivaju štalom (barn). Tamo gde su se nekada ispovedali grešni članovi zajednice sada priznanja daju okoreli kriminalci a ulogu sveštenika ispovednika preuzeli su policijski inspektori. Lik Vika Mekija je okružen satanskom simbolikom. On sam je ćelav i ćosav, skoro bez ijedne dlake na glavi, što je veoma čest način prikazivanja đavola kako u književnosti tako i na filmu. 'Posetnica' koju članovi Udarnog tima ostavljaju na mestu hapšenja ili racije prikazuje ogromnu zmiju koja proždire pacova. Kako se Mekijevi gresi nagomilavaju njegovu decu pogađaju bolesti, konkretno autizam koji je prvo otkriven kod sina Meta a posle kod ćerke Megan (česta pojava iz života da zlikovce i nevernike Božija kazna ne pogodi direktno već indirektno, kroz potomstvo).
Što se političkog okvira tiče čitava serija se dešava u periodu nakon jedanaestog septembra i posledičnog pretvaranja SAD u policijsku državu koja ima pravo da prati i prisluškuje sve svoje građane. Nebrojene scene hapšenja i provaljivanja oklopljenih specijalnih timova u kuće i stanove prosto prizivaju kritičare fašizma i totalitarizma. Doduše, običnog gledaoca svi ti prizori i uzvici policajaca da osumnjičeni bace pištolj i stave ruke na glavu ili legnu na zemlju verovatno samo zabavljaju (mogao bi se napraviti poseban video kolaž samo od tih 'Hands in the air, asshole!', 'Get down on the ground!' i 'Hands where I can see them!' momenata). Ono što je takođe zanimljivo, a verovatno je promaklo većini neobrazovanih gledalaca, jeste kuriozitet jermenske mafije, koja u seriji igra prilično veliku ulogu. Čak se u jednoj epizodi pominje čuveni genocid koji su nad Jermenima izvršili (mlado)Turci Kemala Paše Ataturka, sekularno-satanističkog masonskog agenta, čije anti-islamske reforme danas pokušava da poništi predsednik Turske Erdogan.
Bilo da se radi o nastojanjima detektiva Vagenbaka da uđe u um serijskog ubice i razume potrebu za ubijanjem, ili o skandaloznim vratolomijama Mekija i ekipe, čije izvrdavanje zakona bezbroj puta dostiže belo usijanje a gledaoca dovodi do ivice infarkta, Prljava značka ima mnogo toga da ponudi svojim gledaocima, i definitivno spada u sam vrh žanra (uz već spomenute serije, kao i neizbežnu Žicu - The Wire). Sam kraj serije (koji nećemo eksplicitno otkriti) i sudbina detektiva Mekija samo dodatno naglašavaju bedu sekularnih institucija i nedostatnost ljudskog pravnog sistema, nepomirljivost prava i pravde. Ono što je za ljude najgora kazna, kancelarijski pakao, sedenje ispred kompjutera i biti okružen zidovima, može se smatrati samo Čistilištem pred pravu kaznu za koju će se pobrinuti sam Bog.
Osnovna premisa serije je za inspiraciju imala veliki policijski skandal u Los Anđelesu s kraja devedesetih godina prošlog veka, poznat kao skandal u Odseku Rempart. Kroz unutrašnju istragu je otkriveno da je više od 70 policajaca koji su bili povezani sa elitnom CRASH jedinicom bilo umešano u kršenje zakona, od manjih prekršaja kao što su podmetanje dokaza i prebijanje osumnjičenih, pa sve do dilovanja droge, pljački banaka i lažnog svedočenja na sudu. Čitav skandal, pored očigledne štete po reputaciju policije, koštao je grad Los Anđeles više od 125 miliona dolara koji su potrošeni na sudske procese i nagodbe sa tužiocima. Neki cinik bi prokomentarisao kako u čitavoj priči ne postoji ništa iznenađujuće, pogotovo imajući u vidu situaciju u Srbiji i divljanje razularenih 'snaga reda' a pogotovo tajnih službi.
Sam početak serije očigledno pravi omaž svojim velikim prethodnicima, konkretno, Odeljenju za ubistva. Glumac Rid Dajmond (Majk Kelerman iz Odeljenja) je tu da nas na to podseti, a nemoguće je ne napraviti poređenje između detektivskog para Vagenbak i Vimz (belac niskog samopouzdanja i crnkinja koja ne pravi kompromise) i Bejlis i Pemblton, možda i najpoznatijeg dueta u istoriji televizije. Sam kinematografski pristup je takođe veoma sličan, skoro sve scene su snimljene ručnom kamerom, lokacije i likovi izgledaju kao da su došli pravo s ulice, bez ikakvog ulepšavanja i glamurizacije, što sve zajedno pruža jedan vizuelni utisak prevučenosti slojem štroke čime se dodatno potcrtava materijalna i duhovna beda polusveta koji životari po ulicama Los Anđelesa - čitava galerija pedofila, prostitutki, makroa, članova bandi i serijskih ubica.
Jednu liniju zapleta čine klasične istrage koje sprovodi mahom pomenuti detektivski par (Vimz-Vagenbak) dok je u centru priče četverac iz Udarnog tima (Strike team) zaduženog za bande, na čijem čelu je već pomenuti Meki. Društvo mu prave njegov partner Šejn Vendrel (sjajni Volton Gogins, koji je u ovoj seriji zacementirao sebe kao glumca posebno nadarenog za uloge loših momaka), Kertis 'Lem' Lemanski, moralno najispravniji član tima, kojeg najviše muči savest, i Ronald 'Roni' Gardoki, tihi i efikasni, ali i potpuno beskrupulozni poslednji član bande. Kroz sedam briljantno režiranih sezona pratimo ovaj tim i njihove sudare sa bandama, policijskim šefovima i političarima kao i istražiteljima iz Unutrašnje kontrole, dok se obruč oko njihovih nepočinstava polako steže. Ono u čemu su pisci serije napravili najveći uspeh jeste u tome da nas nateraju da saosećamo sa ovom grupom, bez obzira na očiglednu neispravnost svega što čine, do te mere da strepimo kada su blizu toga da budu uhvaćeni na delu, i da nas nerviraju dobrice i čistunci koji ih gone.
Pored svih žanrovskih tropa koje su besprekorno izvedene u praksi, seriju krase i religijski i politički motivi koji se suptilno provlače u pozadini dešavanja, i koji naravno pružaju okvir za razumevanje zapleta i likova, baš kao što je nemoguće razumeti jedno društvo bez uvida u njegova verovanja i političko uređenje. Policijska stanica u kojoj naši junaci (zlikovci) delaju je nekada bila crkva, u kojoj se i dalje nalaze vitraži sa ukrasnim staklom i krstovi urezani u zid. Fiktivni deo grada za koji su oni zaduženi naziva se Farmington (farma) što sve navodi da stanicu kolokvijalno nazivaju štalom (barn). Tamo gde su se nekada ispovedali grešni članovi zajednice sada priznanja daju okoreli kriminalci a ulogu sveštenika ispovednika preuzeli su policijski inspektori. Lik Vika Mekija je okružen satanskom simbolikom. On sam je ćelav i ćosav, skoro bez ijedne dlake na glavi, što je veoma čest način prikazivanja đavola kako u književnosti tako i na filmu. 'Posetnica' koju članovi Udarnog tima ostavljaju na mestu hapšenja ili racije prikazuje ogromnu zmiju koja proždire pacova. Kako se Mekijevi gresi nagomilavaju njegovu decu pogađaju bolesti, konkretno autizam koji je prvo otkriven kod sina Meta a posle kod ćerke Megan (česta pojava iz života da zlikovce i nevernike Božija kazna ne pogodi direktno već indirektno, kroz potomstvo).
Što se političkog okvira tiče čitava serija se dešava u periodu nakon jedanaestog septembra i posledičnog pretvaranja SAD u policijsku državu koja ima pravo da prati i prisluškuje sve svoje građane. Nebrojene scene hapšenja i provaljivanja oklopljenih specijalnih timova u kuće i stanove prosto prizivaju kritičare fašizma i totalitarizma. Doduše, običnog gledaoca svi ti prizori i uzvici policajaca da osumnjičeni bace pištolj i stave ruke na glavu ili legnu na zemlju verovatno samo zabavljaju (mogao bi se napraviti poseban video kolaž samo od tih 'Hands in the air, asshole!', 'Get down on the ground!' i 'Hands where I can see them!' momenata). Ono što je takođe zanimljivo, a verovatno je promaklo većini neobrazovanih gledalaca, jeste kuriozitet jermenske mafije, koja u seriji igra prilično veliku ulogu. Čak se u jednoj epizodi pominje čuveni genocid koji su nad Jermenima izvršili (mlado)Turci Kemala Paše Ataturka, sekularno-satanističkog masonskog agenta, čije anti-islamske reforme danas pokušava da poništi predsednik Turske Erdogan.
Bilo da se radi o nastojanjima detektiva Vagenbaka da uđe u um serijskog ubice i razume potrebu za ubijanjem, ili o skandaloznim vratolomijama Mekija i ekipe, čije izvrdavanje zakona bezbroj puta dostiže belo usijanje a gledaoca dovodi do ivice infarkta, Prljava značka ima mnogo toga da ponudi svojim gledaocima, i definitivno spada u sam vrh žanra (uz već spomenute serije, kao i neizbežnu Žicu - The Wire). Sam kraj serije (koji nećemo eksplicitno otkriti) i sudbina detektiva Mekija samo dodatno naglašavaju bedu sekularnih institucija i nedostatnost ljudskog pravnog sistema, nepomirljivost prava i pravde. Ono što je za ljude najgora kazna, kancelarijski pakao, sedenje ispred kompjutera i biti okružen zidovima, može se smatrati samo Čistilištem pred pravu kaznu za koju će se pobrinuti sam Bog.
Коментари
Постави коментар