Prljavi Hari - Ideologija psa ovčara
Nakon Drugog svetskog rata došlo je do pojave posebnih žanrova u filmskoj umetnosti, namenjenih određenom tipu publike. Tako je nastao serijal filmova o Džejmsu Bondu, za uživaoce petparačkih priča koji vole da se makar samo tokom gledanja filma poistovete sa špijunom sa dozvolom za ubijanje koji koristi prednosti ogromnog državnog budžeta odvojenog za zakulisne radnje, vozi skupa kola, pije najbolji alkohol i taslači najlepše žene. Nasilni likovi, koji smatraju da je muški i ispravno razmirice rešiti pesnicama, mogli su da uživaju u filmovima o borilačkim veštinama. A tu su i američki revolveraši, ljudi kojima je pravo nošenja oružja svetije od bilo čega drugog, među kojima prednjače krvožedni Teksašani (oni koji su Džej Ef Keju napravili sačekušu u Dalasu). Upravo za njih je snimljen Prljavi Hari.
Prvi film u serijalu, Dirty Harry, u bioskope je izašao 1971. godine. Inspektor Hari Kalahan stupa na scenu kao policajac s kojim nema šale, bez milosti za ljudski šljam. Naoružan je Magnumom kalibra 44, najubojitijim ručnim pištoljem na svetu, kojim raznosi na komade pljačkaše banaka, otmičare i bilo kakve druge prestupnike, usput praveći duhovite opaske koje su vremenom postale deo popularne kulture. On je simbol onog dela Amerike koji veruje u ono što je lepo sročio Radovan Treći: Pobiješ govna, i gotova stvar!
Film je nastao u vreme velikih tenzija u Americi. U zavisnosti od retorike koju su koristili, ljudi su bili optuživani za bivanje komunistima ili fašistima. Svet se više nego ikada činio moralno sivim, sve je bilo teže dati jednostavne, crno-bele odgovore na razne probleme. Došlo je i do povećanog kriminala. Tu na scenu stupa Hari. On nam pokazuje da je moguće razlikovati dobro od zla, i da imamo moralno pravo na odlučnu akciju. Tu spada i obračunavanje sa kriminalcima po kratkom postupku. Njega ne zanimaju srceparajuće priče o tužnim ljudskim sudbinama, o žrtvama kapitalističkog sistema u kojem oni koji se u njemu ne snađu ostaju na smetlištu. On će prosto to đubre da izbaci napolje.
Glavni negativac u filmu je serijski ubica koji sebe naziva Škorpion. On je šizofreni psihopata koji snajperskom puškom ubija nedužne ljude na ulici. Zasnovan je na ubici iz stvarnog života, Zodijaku, koji nikada nije bio uhvaćen. On u jednom trenutku u filmu plati tabadžijama da ga prebiju kako bi protiv Kalahana mogao da podnese krivičnu prijavu i dobije zabranu prilaska. Ove dve karakteristike - potpuno poremećeni, dehumanizovani negativci koji koriste rupe u preterano humanom zakonu, kao i sam zakonski sistem, nefunkcionalan, opterećen birokratijom, čije procedure i pravila stoga nekad treba zaobići, ostaće trajna karakteristika čitavog serijala. Hari naravno uspeva da doaka Škorpionu i na kraju filma besno baca svoju policijsku značku u jezero.
Drugi film se zove Magnum Force, iz 1973. Pošto je prvi film izazvao velike kontroverze i polemike (inspirisao je čak i plagijatore koji su oteli školski autobus pun dece) Hari je shvatio da mora malo da spusti loptu. Ovoga puta negativci su upravo osvetnici iz policije, koji masovno ubijaju kriminalce. Oni nude Hariju da im se pridruži što on odbija. Poruka publici je sledeća: Nisam ja kao oni. Oni planski sve to rade, to je deo zlokobne kampanje rehabilitacije osvetništva. Ja kad sam ubijao to je bilo više onako spontano, i imalo je smisla, da se izbegnu birokratske gluposti. Oni su međutim otišli predaleko, i izgubili su iz vida razliku između dobra i zla, a meni je ta razlika jasna k'o dan.
Hari je dakle jedan potpuno pozitivan lik, kao što se da videti. Komentarišući to što grupa mladih policajaca provodi previše slobodnog vremena zajedno pa se govorka da su možda topla braća on naglas kaže da mu ne bi smetalo da je cela policijska stanica gej ako bi mogli da pucaju precizno kao ti mladići. Možeš brate da se igraš tobdžije i furundžije do mile volje, samo ako znaš da rokaš iz magnuma.
Nakon što nas je uverio u svoju moralnu podobnost, dolazi treći film, veoma prikladno nazvan The Enforcer (1976). Hari protiv svoje volje dobija ženu za partnerku. U pitanju je politika rodne ravnopravnosti. Ne smeta njemu što je to žensko, nego što je neiskusno, hoće na ulicu a prethodno je deset godina radila isključivo u kancelariji. Pa kako bre to. Njih dvoje međutim razviju pristojan odnos, Kejt sve vreme govori da se Hari ne mora brinuti za nju. Ona takođe pokaže veliku umešnost u baratanju oružjem i sama pošalje nekoliko zločinaca na večna lovišta. Nažalost, na samom kraju filma ona plati danak neiskustvu. Rafalom je satre glavni negativac, ratni veteran iz Vijetnama (izgubio nam tamo rat pa došao ovde da se iživljava i nožem kolje nedužne ljude a lepo mu je bilo rečeno, vrati se sa štitom ili na njemu). Poslednje umiruće reči policajke Kejt su: Ne moraš se brinuti... Da se samo na vreme brinuo spasen bi bio mladi život, nego je Hari jadan naseo na feminističke priče o jednakosti! Šalu na stranu, ova priča je depresivna upravo kada se sagleda iz drugog ugla, a to je da čak i žene pristaju na Harijev sistem vrednosti i pokušavaju da ga dostignu, umesto da budu njegovi kritičari.
Onaj koji je kritikovao Harija u ovom filmu je katolički sveštenik. To je druga narativna linija filma sa skandaloznom ideologijom. Saznajemo da je otac Džon želeo da pruži utočište pripadnicima militantne grupe koju je predvodio vijetnamski veteran. Hari fizički nasrće na Džona i tera ga da oda bandu a sa leđa mu prilazi jedna ludača, obučena kao kaluđerica, sa puškom u ruci. Kejt je ustreli u glavu pre nego što povuče obarač a mi gledaoci možemo samo da se čudimo sveštenikovoj gluposti. Oprost da daješ kriminalcima? Daješ im šansu da se verom u Boga iskupe za grehe? Aman, oni su van svakog oproštaja, za njih je dobar samo metak.
Pošto je žensko zatajilo u trećem filmu, imamo novu junakinju u četvrtom, Sudden Impact iz 1983. Dženifer Spenser kreće u osvetu protiv bande koja je silovala nju i njenu sestru, ostavivši ovu drugu u katatoničnom stanju. Naoružana je pištoljem kalibra 38, prikladnog za njenu konstituciju. Ideja da se oružjem mora ubiti prestupnik je ovde ponovo logički sprovedena, uz negiranje bilo kakvih izuzetaka. U jednoj sceni čovek koji je sledeća meta počne da se izvinjava Dženifer za ono što se dogodilo. Bio je mlad, pijan, naterali su ga oni oko njega, iskreno se kaje. Dženifer biva dirnuta, ona spušta pištolj. Deluje da je došlo do dijaloga između prestupnika i žrtve, možda i do oprosta. Međutim, neće moći! Pri kraju dugog pokajničkog govora, čovek se maši za pištolj ali je Dženifer brža. Za trenutak smo pomislili da je poklekla pred slabićkom idejom oproštaja. Zapravo, jedini sa liste za odstrel koji ne popije metak je katatonični invalid koji ne konstatuje ništa oko sebe a kamoli da je u stanju da potegne. Imamo i mi obzira, kažu revolveraši.
Peti i poslednji film, The Dead Pool, iz 1988. je godine. Glavna tema filma je zapravo komentar o čitavom serijalu. Inspirisan horor filmovima B produkcije, jedan šizofreni manijak kreće u ubilački pohod. Tokom celog filma čuju se polemike koje su i danas svako malo aktuelne, o tome da li nasilni filmovi proizvode nasilje? U ovom filmu nam se sugeriše da nema smisla govoriti o potrebi za cenzurom jer je zločinac psihijatrijski slučaj, odnosno i da nije razvio fiksaciju na takve sadržaje on bi našao drugi ventil za svoju patologiju. Kao i na ostalim mestima Hari se ovde služi jednom nepoštenom metodom da opravda svoje ideje, a to je zamena teza, odnosno skretanje pažnje sa pravog problema. Horor filmovi su opravdani, pa su po vrlo slobodnoj analogiji opravdani i svi ostali, iako se radi o potpuno drugačijoj vrsti ideje. Doduše, moramo mu priznati skromnost, jer je sebe poistovetio sa treš filmovima. Znam ja da sve to što sam pravio nije baš umetnički najuspelije, kaže nam on na ovaj način.
Na kraju treba sagledati poziciju koju Hari kao lik zauzima u društvu. On je samotnjak, neoženjen. Kada ga pitaju zašto je to tako, on odgovori: Koja bi to žena mogla da se nosi sa mnom ovakvim? Jedini način da se on legitimizuje kao produktivan član društva je u funkciji čistača, odnosno branitelja običnih ljudi. On čini ono za šta mi sami nismo dovoljno hrabri, pritom implicitno promovišući ideju da su psi ovčari, koji čuvaju ovce od vukova, nešto što nikada neće izaći iz mode. Takvi ljudi, za koje nam se čini da su deo nekih prošlih vremena, zapravo su i dalje više nego prisutni u društvima širom sveta. Oni su ubedili i najviše vođe da su njihove usluge preko potrebne, a cenu za njihov krvožedni životni stil plaćaju sve ovce, koje niko zapravo nije ni pitao da li im treba neko da ih zaštiti od njih samih. Umesto toga, one su samo nemoćni posmatrači brutalne borbe između vukova i pasa ovčara, i preostaje im samo da bleje u svom toru.
Prvi film u serijalu, Dirty Harry, u bioskope je izašao 1971. godine. Inspektor Hari Kalahan stupa na scenu kao policajac s kojim nema šale, bez milosti za ljudski šljam. Naoružan je Magnumom kalibra 44, najubojitijim ručnim pištoljem na svetu, kojim raznosi na komade pljačkaše banaka, otmičare i bilo kakve druge prestupnike, usput praveći duhovite opaske koje su vremenom postale deo popularne kulture. On je simbol onog dela Amerike koji veruje u ono što je lepo sročio Radovan Treći: Pobiješ govna, i gotova stvar!
Film je nastao u vreme velikih tenzija u Americi. U zavisnosti od retorike koju su koristili, ljudi su bili optuživani za bivanje komunistima ili fašistima. Svet se više nego ikada činio moralno sivim, sve je bilo teže dati jednostavne, crno-bele odgovore na razne probleme. Došlo je i do povećanog kriminala. Tu na scenu stupa Hari. On nam pokazuje da je moguće razlikovati dobro od zla, i da imamo moralno pravo na odlučnu akciju. Tu spada i obračunavanje sa kriminalcima po kratkom postupku. Njega ne zanimaju srceparajuće priče o tužnim ljudskim sudbinama, o žrtvama kapitalističkog sistema u kojem oni koji se u njemu ne snađu ostaju na smetlištu. On će prosto to đubre da izbaci napolje.
Glavni negativac u filmu je serijski ubica koji sebe naziva Škorpion. On je šizofreni psihopata koji snajperskom puškom ubija nedužne ljude na ulici. Zasnovan je na ubici iz stvarnog života, Zodijaku, koji nikada nije bio uhvaćen. On u jednom trenutku u filmu plati tabadžijama da ga prebiju kako bi protiv Kalahana mogao da podnese krivičnu prijavu i dobije zabranu prilaska. Ove dve karakteristike - potpuno poremećeni, dehumanizovani negativci koji koriste rupe u preterano humanom zakonu, kao i sam zakonski sistem, nefunkcionalan, opterećen birokratijom, čije procedure i pravila stoga nekad treba zaobići, ostaće trajna karakteristika čitavog serijala. Hari naravno uspeva da doaka Škorpionu i na kraju filma besno baca svoju policijsku značku u jezero.
Drugi film se zove Magnum Force, iz 1973. Pošto je prvi film izazvao velike kontroverze i polemike (inspirisao je čak i plagijatore koji su oteli školski autobus pun dece) Hari je shvatio da mora malo da spusti loptu. Ovoga puta negativci su upravo osvetnici iz policije, koji masovno ubijaju kriminalce. Oni nude Hariju da im se pridruži što on odbija. Poruka publici je sledeća: Nisam ja kao oni. Oni planski sve to rade, to je deo zlokobne kampanje rehabilitacije osvetništva. Ja kad sam ubijao to je bilo više onako spontano, i imalo je smisla, da se izbegnu birokratske gluposti. Oni su međutim otišli predaleko, i izgubili su iz vida razliku između dobra i zla, a meni je ta razlika jasna k'o dan.
Hari je dakle jedan potpuno pozitivan lik, kao što se da videti. Komentarišući to što grupa mladih policajaca provodi previše slobodnog vremena zajedno pa se govorka da su možda topla braća on naglas kaže da mu ne bi smetalo da je cela policijska stanica gej ako bi mogli da pucaju precizno kao ti mladići. Možeš brate da se igraš tobdžije i furundžije do mile volje, samo ako znaš da rokaš iz magnuma.
Nakon što nas je uverio u svoju moralnu podobnost, dolazi treći film, veoma prikladno nazvan The Enforcer (1976). Hari protiv svoje volje dobija ženu za partnerku. U pitanju je politika rodne ravnopravnosti. Ne smeta njemu što je to žensko, nego što je neiskusno, hoće na ulicu a prethodno je deset godina radila isključivo u kancelariji. Pa kako bre to. Njih dvoje međutim razviju pristojan odnos, Kejt sve vreme govori da se Hari ne mora brinuti za nju. Ona takođe pokaže veliku umešnost u baratanju oružjem i sama pošalje nekoliko zločinaca na večna lovišta. Nažalost, na samom kraju filma ona plati danak neiskustvu. Rafalom je satre glavni negativac, ratni veteran iz Vijetnama (izgubio nam tamo rat pa došao ovde da se iživljava i nožem kolje nedužne ljude a lepo mu je bilo rečeno, vrati se sa štitom ili na njemu). Poslednje umiruće reči policajke Kejt su: Ne moraš se brinuti... Da se samo na vreme brinuo spasen bi bio mladi život, nego je Hari jadan naseo na feminističke priče o jednakosti! Šalu na stranu, ova priča je depresivna upravo kada se sagleda iz drugog ugla, a to je da čak i žene pristaju na Harijev sistem vrednosti i pokušavaju da ga dostignu, umesto da budu njegovi kritičari.
Onaj koji je kritikovao Harija u ovom filmu je katolički sveštenik. To je druga narativna linija filma sa skandaloznom ideologijom. Saznajemo da je otac Džon želeo da pruži utočište pripadnicima militantne grupe koju je predvodio vijetnamski veteran. Hari fizički nasrće na Džona i tera ga da oda bandu a sa leđa mu prilazi jedna ludača, obučena kao kaluđerica, sa puškom u ruci. Kejt je ustreli u glavu pre nego što povuče obarač a mi gledaoci možemo samo da se čudimo sveštenikovoj gluposti. Oprost da daješ kriminalcima? Daješ im šansu da se verom u Boga iskupe za grehe? Aman, oni su van svakog oproštaja, za njih je dobar samo metak.
Pošto je žensko zatajilo u trećem filmu, imamo novu junakinju u četvrtom, Sudden Impact iz 1983. Dženifer Spenser kreće u osvetu protiv bande koja je silovala nju i njenu sestru, ostavivši ovu drugu u katatoničnom stanju. Naoružana je pištoljem kalibra 38, prikladnog za njenu konstituciju. Ideja da se oružjem mora ubiti prestupnik je ovde ponovo logički sprovedena, uz negiranje bilo kakvih izuzetaka. U jednoj sceni čovek koji je sledeća meta počne da se izvinjava Dženifer za ono što se dogodilo. Bio je mlad, pijan, naterali su ga oni oko njega, iskreno se kaje. Dženifer biva dirnuta, ona spušta pištolj. Deluje da je došlo do dijaloga između prestupnika i žrtve, možda i do oprosta. Međutim, neće moći! Pri kraju dugog pokajničkog govora, čovek se maši za pištolj ali je Dženifer brža. Za trenutak smo pomislili da je poklekla pred slabićkom idejom oproštaja. Zapravo, jedini sa liste za odstrel koji ne popije metak je katatonični invalid koji ne konstatuje ništa oko sebe a kamoli da je u stanju da potegne. Imamo i mi obzira, kažu revolveraši.
Peti i poslednji film, The Dead Pool, iz 1988. je godine. Glavna tema filma je zapravo komentar o čitavom serijalu. Inspirisan horor filmovima B produkcije, jedan šizofreni manijak kreće u ubilački pohod. Tokom celog filma čuju se polemike koje su i danas svako malo aktuelne, o tome da li nasilni filmovi proizvode nasilje? U ovom filmu nam se sugeriše da nema smisla govoriti o potrebi za cenzurom jer je zločinac psihijatrijski slučaj, odnosno i da nije razvio fiksaciju na takve sadržaje on bi našao drugi ventil za svoju patologiju. Kao i na ostalim mestima Hari se ovde služi jednom nepoštenom metodom da opravda svoje ideje, a to je zamena teza, odnosno skretanje pažnje sa pravog problema. Horor filmovi su opravdani, pa su po vrlo slobodnoj analogiji opravdani i svi ostali, iako se radi o potpuno drugačijoj vrsti ideje. Doduše, moramo mu priznati skromnost, jer je sebe poistovetio sa treš filmovima. Znam ja da sve to što sam pravio nije baš umetnički najuspelije, kaže nam on na ovaj način.
Na kraju treba sagledati poziciju koju Hari kao lik zauzima u društvu. On je samotnjak, neoženjen. Kada ga pitaju zašto je to tako, on odgovori: Koja bi to žena mogla da se nosi sa mnom ovakvim? Jedini način da se on legitimizuje kao produktivan član društva je u funkciji čistača, odnosno branitelja običnih ljudi. On čini ono za šta mi sami nismo dovoljno hrabri, pritom implicitno promovišući ideju da su psi ovčari, koji čuvaju ovce od vukova, nešto što nikada neće izaći iz mode. Takvi ljudi, za koje nam se čini da su deo nekih prošlih vremena, zapravo su i dalje više nego prisutni u društvima širom sveta. Oni su ubedili i najviše vođe da su njihove usluge preko potrebne, a cenu za njihov krvožedni životni stil plaćaju sve ovce, koje niko zapravo nije ni pitao da li im treba neko da ih zaštiti od njih samih. Umesto toga, one su samo nemoćni posmatrači brutalne borbe između vukova i pasa ovčara, i preostaje im samo da bleje u svom toru.
Коментари
Постави коментар