Hrišćanski misticizam: Majstor Ekhart
Ekhart fon Hohajm, poznatiji kao majstor (ili maestro, meštar) Ekhart, bio je nemački teolog, filozof i mistik koji je živeo i stvarao u Nemačkoj u trinaestom i četrnaestom veku. On je samo jedan od mnogih hrišćanskih mislilaca sa nemačkog govornog područja čije ideje vrše veliki uticaj na mnoge koji su živeli posle njega (nalazimo ga kod Šopenhauera, Junga) ali i sam se nadovezuje na one koji su došli pre njega - Parmenid, Platon, Sveti Avgustin. Papa Jovan XXII je posebnom bulom osudio mnoga Ekhartova učenja kao jeres a sumnja se da je ubijen na putu u Avinjon kuda se zaputio da se brani od optužbi, možda od strane svog neprijatelja, nadbiskupa Hajnriha Drugog. Sa nekim od spornih Ekhartovih učenja možemo se upoznati kroz knjigu Sve što saznajemo saznaje nas, objavljenoj ove godine u izdanju Službenog glasnika.
U poglavlju O ćutanju i skrivenoj reči Ekhart govori o ćutanju i tišini kao situaciji u kojoj nam se Bog zapravo obraća. S njim ne možemo komunicirati tamo gde je buka i vreva, zato se monasi i osamljuju u svojim kelijama. Takođe, Ekhart ukazuje na to da je naša duša podešena tako da iz spoljašnjosti prima slike ili utiske, čime mi saznajemo svet oko sebe, ali da ona takođe ima jedan najdublji deo koji nikakve slike ne prima. Tu se jedino može javiti Bog, jer on nema veze ni sa kakvom slikom, ili predstavom, ili bilo čim što mi o njemu možemo da zamislimo.
I u daljim poglavljima razvija se ideja neodredljivosti Boga, pa se on definiše jedino kao niština, odnosno on je ništa za nas. Ekhart citira Hrista iz Jevanđelja po Mateju: ''Ko se ne odrekne samog sebe i ne ostavi oca i majku i sve što je spoljašnje nije mene dostojan.'' Potrebno je dakle sebe kao nešto pretočiti u ništa u što većoj meri, jer svaki naš identitet nas zapravo udaljava od samog Boga, koji je u ništini.
U poglavlju O tami majstor razmatra ljubav i to kako ona utiče na nas: ''Jer s ljubavlju je upravo kao s ribarevom udicom: ribar se ne može domognuti ribe osim ako ona ne visi na udici. (...) Tako ja kažem i o ljubavi: koga ona uhvati, taj nosi najpre okove, koji su ipak slatki teret. Ko je na sebe uzeo ovaj slatki teret, postiže više, a s tim i stiže dalje nego sa svim delima pokore i samomučenja koje svi ljudi mogu da čine. On takođe može čak vedrije podneti i pretrpeti sve što ga snađe i sve što Bog na njega pripusti, te može i velikodušno oprostiti sve ono zlo što mu bude naneseno. Ništa te ne dovodi bliže Bogu niti Boga čini tebi tako prisnim kao ovaj slatki povez ljubavi. Ko je našao ovaj put, neka ne traži drugi. Ko se drži na toj udici, tako je uhvaćen da i noga i ruka, usta, oči, srce i sve što je na čoveku, mora uvek biti Božije vlasništvo. I stoga svog neprijatelja ne možeš nikada bolje nadvladati da ti ne naudi nego ljubavlju.'' S ovim će se naravno složiti svako ko je u svom životu osetio ljubav. Kada se ona javi svi problemi i nesigurnosti prestaju i odlaze u beznačajnost, a kada nje nema sve je pustinja.
Ako nas tokom čitanja neka Ekhartova razmišljanja ostavljaju u nedoumici onda nas ono što kaže u poglavlju O siromaštvu već potpuno zapanjuje. Počinje se citatom, opet iz Jevanđelja po Mateju: ''Blaženi su siromašni u duhu, njihovo je carstvo nebesko.'' Ekhart kaže da čovek može biti voljno siromah na tri načina. Prvo on to može biti tako što ništa neće. Ta ideja je u skladu sa opštom religioznom predispozicijom po kojoj nas prekomernost želja odvodi u greh pa onda naše apetite i prohteve moramo umanjivati, kontrolisati. Ekhart dalje kaže: ''Kad bi me neko upitao šta jeste siromah koji ništa neće, na to odgovaram pa kažem ovako: Sve dok čovek pri sebi ima još volju da ispunjava premilu Božju volju, takav čovek nema siromaštvo o kojem bismo mi hteli da govorimo; jer taj čovek ima još jednu volju kojom bi da udovolji Božijoj volji, a to nije pravo siromaštvo. Jer, ako čovek hoće istinski da bude siromašan, on mora da bude isto tako slobodan od svoje stvorene volje kao što je to bio dok ga još nije bilo. Jer vam kažem, a svedok mi je večna istina: sve dok vi imate volju da ispunjavate Božju volju i imate želju za večnošću i za Bogom, sve dotle niste uistinu siromašni. Jer samo je onaj čovek siromašan koji ništa neće i ništa ne želi.
Drugi i treći način da čovek bude siromašan je da ništa ne zna i ništa nema. ''Mi, dakle, kažemo da čovek mora tu stajati tako siromašan da on ne bude niti da ima mesto na kojem Bog može da dela. Sačuvati to mesto znači zadržati različitost (našu različitost od Boga). Prema tome, ja molim Boga da me oslobodi od Boga; jer suštinsko bivstvovanje jeste iznad Boga, ukoliko Boga shvatimo kao poreklo svih stvorenja. Jer, u toj suštini Boga, u kojoj je Bog iznad bivstvovanja i različitosti, bio sam ja sam i spoznavao sebe da bih stvorio ovog čoveka koji jesam. I zato sam ja uzrok samoga sebe u pogledu moje suštine koja je večna, ali ne u pogledu mog nastajanja, koje je vremenito. I zato sam ja nerođen, te po načinu moje nerođenosti ne mogu nikada umreti. Prema načinu moje nerođenosti ja sam bio večan i sada jesam i večno ću to ostati. Ono što jesam prema svojoj rođenosti, to će umreti i nestati, jer to je smrtno; stoga to s vremenom mora propasti. U mom rođenju su sve stvari, ja sam bio uzrok samog sebe i svih stvari, pa da sam hteo, niti bi bilo mene niti svih stvari; a da nema mene ni Boga ne bi bilo. Ja sam uzrok toga da Bog jeste Bog; da mene nije bilo ni Bog ne bi bio Bog.
Ekhart u ovom pasusu idejno odlazi u nešto nalik zen budizmu, koji je po svojoj biti ateistički. Može se reći i da je on preteča hrišćanskog ateizma, po kojem je krajnji izraz potrage za Bogom njegovo odbacivanje i življenje u nekom 'čistom' stanju. Međutim, kao što vidimo, ovo učenje je duboko kontradiktorno. Kako je moguće da Bog u isto vreme bude tvorac a da se kaže i da ga ne bi bilo bez mene? Njega zaista ne bi bilo kada mi ne bismo imali svest, jer bili bismo kao životinje, ali ti veruješ da nam je on podario tu svest? Takođe, čitavo Ekhartovo učenje negira ovozemaljski život do te tačke da se postavlja pitanje i o samom Hristu. Ako je on došao samo da nam kaže da je najbolje biti ništa, zašto je onda živeo među ljudima, učio ih ljubavi i toleranciji, i da jedni o drugima ne sude oštro? Zar on nije želeo da mi budemo srećni i u ovom životu, koliko god on bio priprema za večni? Ako kažeš da je ovaj život nevažan, to znači da je on jedna velika greška, da je sam Bog pogrešio što nas je uopšte otrgao od sebe, od ništavila.
Naravno, ovakve ideje u svojoj biti nisu hrišćanske, hrišćanstvo nas uči da jedni druge volimo a za to je ipak potreban ego, ali prečišćen od loših svojstava, uopšte od svega onoga što nas sprečava da osetimo pravu ljubav. Hrišćanstvo je takođe od svih svetskih religija najviše postiglo upravo na svetovnom planu, a to se danas jasno vidi u slici sveta. Ono to nikada ne bi moglo da je težilo ništavilu, kao što Ekhart sugeriše.
U poglavlju O ćutanju i skrivenoj reči Ekhart govori o ćutanju i tišini kao situaciji u kojoj nam se Bog zapravo obraća. S njim ne možemo komunicirati tamo gde je buka i vreva, zato se monasi i osamljuju u svojim kelijama. Takođe, Ekhart ukazuje na to da je naša duša podešena tako da iz spoljašnjosti prima slike ili utiske, čime mi saznajemo svet oko sebe, ali da ona takođe ima jedan najdublji deo koji nikakve slike ne prima. Tu se jedino može javiti Bog, jer on nema veze ni sa kakvom slikom, ili predstavom, ili bilo čim što mi o njemu možemo da zamislimo.
I u daljim poglavljima razvija se ideja neodredljivosti Boga, pa se on definiše jedino kao niština, odnosno on je ništa za nas. Ekhart citira Hrista iz Jevanđelja po Mateju: ''Ko se ne odrekne samog sebe i ne ostavi oca i majku i sve što je spoljašnje nije mene dostojan.'' Potrebno je dakle sebe kao nešto pretočiti u ništa u što većoj meri, jer svaki naš identitet nas zapravo udaljava od samog Boga, koji je u ništini.
U poglavlju O tami majstor razmatra ljubav i to kako ona utiče na nas: ''Jer s ljubavlju je upravo kao s ribarevom udicom: ribar se ne može domognuti ribe osim ako ona ne visi na udici. (...) Tako ja kažem i o ljubavi: koga ona uhvati, taj nosi najpre okove, koji su ipak slatki teret. Ko je na sebe uzeo ovaj slatki teret, postiže više, a s tim i stiže dalje nego sa svim delima pokore i samomučenja koje svi ljudi mogu da čine. On takođe može čak vedrije podneti i pretrpeti sve što ga snađe i sve što Bog na njega pripusti, te može i velikodušno oprostiti sve ono zlo što mu bude naneseno. Ništa te ne dovodi bliže Bogu niti Boga čini tebi tako prisnim kao ovaj slatki povez ljubavi. Ko je našao ovaj put, neka ne traži drugi. Ko se drži na toj udici, tako je uhvaćen da i noga i ruka, usta, oči, srce i sve što je na čoveku, mora uvek biti Božije vlasništvo. I stoga svog neprijatelja ne možeš nikada bolje nadvladati da ti ne naudi nego ljubavlju.'' S ovim će se naravno složiti svako ko je u svom životu osetio ljubav. Kada se ona javi svi problemi i nesigurnosti prestaju i odlaze u beznačajnost, a kada nje nema sve je pustinja.
Ako nas tokom čitanja neka Ekhartova razmišljanja ostavljaju u nedoumici onda nas ono što kaže u poglavlju O siromaštvu već potpuno zapanjuje. Počinje se citatom, opet iz Jevanđelja po Mateju: ''Blaženi su siromašni u duhu, njihovo je carstvo nebesko.'' Ekhart kaže da čovek može biti voljno siromah na tri načina. Prvo on to može biti tako što ništa neće. Ta ideja je u skladu sa opštom religioznom predispozicijom po kojoj nas prekomernost želja odvodi u greh pa onda naše apetite i prohteve moramo umanjivati, kontrolisati. Ekhart dalje kaže: ''Kad bi me neko upitao šta jeste siromah koji ništa neće, na to odgovaram pa kažem ovako: Sve dok čovek pri sebi ima još volju da ispunjava premilu Božju volju, takav čovek nema siromaštvo o kojem bismo mi hteli da govorimo; jer taj čovek ima još jednu volju kojom bi da udovolji Božijoj volji, a to nije pravo siromaštvo. Jer, ako čovek hoće istinski da bude siromašan, on mora da bude isto tako slobodan od svoje stvorene volje kao što je to bio dok ga još nije bilo. Jer vam kažem, a svedok mi je večna istina: sve dok vi imate volju da ispunjavate Božju volju i imate želju za večnošću i za Bogom, sve dotle niste uistinu siromašni. Jer samo je onaj čovek siromašan koji ništa neće i ništa ne želi.
Drugi i treći način da čovek bude siromašan je da ništa ne zna i ništa nema. ''Mi, dakle, kažemo da čovek mora tu stajati tako siromašan da on ne bude niti da ima mesto na kojem Bog može da dela. Sačuvati to mesto znači zadržati različitost (našu različitost od Boga). Prema tome, ja molim Boga da me oslobodi od Boga; jer suštinsko bivstvovanje jeste iznad Boga, ukoliko Boga shvatimo kao poreklo svih stvorenja. Jer, u toj suštini Boga, u kojoj je Bog iznad bivstvovanja i različitosti, bio sam ja sam i spoznavao sebe da bih stvorio ovog čoveka koji jesam. I zato sam ja uzrok samoga sebe u pogledu moje suštine koja je večna, ali ne u pogledu mog nastajanja, koje je vremenito. I zato sam ja nerođen, te po načinu moje nerođenosti ne mogu nikada umreti. Prema načinu moje nerođenosti ja sam bio večan i sada jesam i večno ću to ostati. Ono što jesam prema svojoj rođenosti, to će umreti i nestati, jer to je smrtno; stoga to s vremenom mora propasti. U mom rođenju su sve stvari, ja sam bio uzrok samog sebe i svih stvari, pa da sam hteo, niti bi bilo mene niti svih stvari; a da nema mene ni Boga ne bi bilo. Ja sam uzrok toga da Bog jeste Bog; da mene nije bilo ni Bog ne bi bio Bog.
Ekhart u ovom pasusu idejno odlazi u nešto nalik zen budizmu, koji je po svojoj biti ateistički. Može se reći i da je on preteča hrišćanskog ateizma, po kojem je krajnji izraz potrage za Bogom njegovo odbacivanje i življenje u nekom 'čistom' stanju. Međutim, kao što vidimo, ovo učenje je duboko kontradiktorno. Kako je moguće da Bog u isto vreme bude tvorac a da se kaže i da ga ne bi bilo bez mene? Njega zaista ne bi bilo kada mi ne bismo imali svest, jer bili bismo kao životinje, ali ti veruješ da nam je on podario tu svest? Takođe, čitavo Ekhartovo učenje negira ovozemaljski život do te tačke da se postavlja pitanje i o samom Hristu. Ako je on došao samo da nam kaže da je najbolje biti ništa, zašto je onda živeo među ljudima, učio ih ljubavi i toleranciji, i da jedni o drugima ne sude oštro? Zar on nije želeo da mi budemo srećni i u ovom životu, koliko god on bio priprema za večni? Ako kažeš da je ovaj život nevažan, to znači da je on jedna velika greška, da je sam Bog pogrešio što nas je uopšte otrgao od sebe, od ništavila.
Naravno, ovakve ideje u svojoj biti nisu hrišćanske, hrišćanstvo nas uči da jedni druge volimo a za to je ipak potreban ego, ali prečišćen od loših svojstava, uopšte od svega onoga što nas sprečava da osetimo pravu ljubav. Hrišćanstvo je takođe od svih svetskih religija najviše postiglo upravo na svetovnom planu, a to se danas jasno vidi u slici sveta. Ono to nikada ne bi moglo da je težilo ništavilu, kao što Ekhart sugeriše.
Коментари
Постави коментар