Trideset i treći stepen
Albert Pajk (1809-1891) je bio američki advokat, vojnik, pisac, mason i autor knjige Moral i dogma, o Masoneriji drevnog i prihvaćenog škotskog obreda, koju mnogi nazivaju masonskom Biblijom. U činu kapetana, a potom generala, učestvovao je u ratu između Meksika i SAD, kao i u američkom građanskom ratu na strani Juga. Njegovo ime je neizostavan činilac brojnih savremenih teorija zavere. U svom kapitalnom delu on je otkrio brojne tajne masonerije, ali što je još značajnije, nagovestio je da postoje bezbrojni skriveni detalji i doktrine, koji se strogo čuvaju od svih koji ne pripadaju tom redu.
Masonerija je pre svega bratstvo pojedinaca koje nije limitirano nacionalnom ili verskom pripadnošću. Njoj jednako mogu pristupati izabrani iz svih zemalja sveta, kao i iz svih veroispovesti, i zakletve polagati na svojoj svetoj knjizi (Biblija, Kuran ili neka druga). Ovo naravno sugeriše mogućnost lakog izvođenja zavera i dogovorenih ratova između različitih zemalja u kojima su na visokim pozicijama masoni. Ateistima i ženama je pristup onemogućen. Svi članovi bratstva moraju da se rukovode strogim moralnim principima, da pomažu jedni druge kao i sirotinju, da suzbijaju korupciju i nemoral gde god da na njih naiđu. U tu svrhu Pajk je napisao nepregledne sladunjave i sentimentalne redove koji neretko prelaze u patetiku, pa i kič, i čija je očigledna namena da zavede naivne pripadnike nižih redova masonerije, koji se uglavnom koriste za operativne ciljeve (atentate, špijuniranje itsl). Upada u oči primer siromašne švalje koja satima šije kako bi zaradila neku crkavicu, i koju Pajk pominje sedam ili osam puta, što navodi na zaključak da je on lično možda znao neku ženu sa takvom sudbinom. Čitava briga oko ugroženih i potlačenih se poklapa sa marksističkom ideologijom iza koje masoni takođe stoje, a što je vidljivo i u upotrebi petokrake, koja je Pitagorin pentagram (zapravo još stariji magijski simbol) i koja je po Pajku jedan od najvažnijih masonskih simbola, uz čekić i mistriju, kompas i kvadrat, i naravno piramidu na čijem je vrhu svevideće Horusovo oko.
Masonerija svoje poreklo vodi iz drevnih Misterija (kao što su bile Eleusinske u staroj Grčkoj) a koje opet sve izviru iz jevrejske Kabale. Ona sama je po Pajkovim rečima nauka Magova koju je praktikovao još Avram a posle njega Mojsije i drugi. Kabala nije ni nauka ni religija već spoj ta dva u obliku Magije koja prevazilazi ograničenja i jednog i drugog: ''Magija u jedno i isto ujedinjuje Nauku, štagod da Filosofija može posedovati od najizvesnijeg, i Religiju Nepogrešivog i Večnog. Ona savršeno i nepobitno izmiruje ova dva pojma koja na prvi pogled deluju tako protivni jedan drugom - veru i razum, nauku i veroispovest, autoritet i slobodu.'' Veliki deo knjige je posvećen egipatskoj legendi o Ozirisu i Izidi (Isis), dokazivanju da je ta priča u ovom ili onom vidu prisutna kod skoro svih naroda na svetu, i da je zapravo odraz primitivne astronomije. Umiranje Ozirisa (principa svetlosti i života, Sunca) se poklapa sa dolaskom zime, a njegovo vaskrsavanje sa dolaskom proleća i ponovnim bujanjem voda Nila. Posebna pažnja, još veća nego Ozirisu samom, poklanja se Izidi odnosno njenom velu. Metafora vela koji služi da sakrije tajnu od profanih, neiniciranih, nedostojnih višeg znanja, koristi se tokom čitavog dela: ''Magizam je bio nauka Avrama i Orfeja, Konfučija i Zoroastra. Dogme ove nauke su bile uklesane u kamen od strane Hakona i Trismegistosa. Mojsije ih je prečistio i ponovo sakrio iza vela (re-veiled), jer to je značenje reči otkriti (reveal, igra reči na engleskom). On ih je prekrio novim velom, kada je od svete Kabale napravio ekskluzivno nasleđe naroda Izrailja, i nepovredivom tajnom njihovih sveštenika.'' Samo izabrani (adepti) mogu da proniknu u tajna znanja, dešifrovanjem simbola koji su napravljeni tako da namerno zavedu i skrenu sa pravog puta (!) i kada (i ako) inicijanti jednom dosegnu pravo znanje dužnost im je da ga sakriju od svih koji ga nisu dostojni.
Prema hrišćanskoj religiji masonerija ima dvostruk odnos. S jedne strane postoji tzv. hrišćanska masonerija koju viši stepeni istinske, kabalističke masonerije samo koriste i njom manipulišu dok su s druge strane svi principi te druge nespojivi sa hrišćanstvom. Za jednog kabalistu masona nezamislivo je da se Bog ovaploti u čoveka jer sam Bog ne sme zapravo nikako biti određen i time limitiran. Hrista kao medijatora masoni takođe odbacuju jer zastupaju uverenje da izuzetni pojedinci mogu dosegnuti do Boga posebnim magijskim praksama: ''Stoga postoji Apsolut, u pitanjima Inteligencije i Vere. Vrhovni Razum nije ostavio tragove ljudskog razumevanja da nasumično oklevaju. Postoji neporeciva istina, postoji nepogrešiv metod poznavanja ove istine, i njenim poznanjem, oni koji je prihvate kao pravilo, mogu svojoj volji podariti suverenu moć koja će ih učiniti gospodarima nad svim inferiornim stvarima i nad svim zabludelim duhovima; što će reći, učiniće ih Sudijama i Kraljevima Sveta.'' Ideja posrednika između čoveka i Boga je za masone neprihvatljiva i zbog toga što oni ne priznaju postojanje dobra i zla. Za njih su ti pojmovi odraz ljudske nesavršenosti, koja ne može da pojmi da svetlu treba tama i da jedno bez drugog ne može postojati te da je ideja o Raju u kojem su svi problemi rešeni neprihvatljiva jer odstupa od Božije promisli po kojoj mnogi stradaju da bi oni na vrhu vladali. Iz svega ovoga sledi da je masonerija jedno elitističko okultno udruženje čiji članovi smatraju da druge mogu da koriste kao ciglu i malter za zidanje svojih hramova. Nekad su to bile piramide, danas su oblakoderi i politički sistemi.
Pajk takođe govori o tome kako je nastao škotski obred. On otvoreno priznaje da su njega osnovali odbegli Templari nakon što je taj red uništila Katolička crkva. Evo šta on kaže o čuvenoj priči u poglavlju o tridesetom stepenu (Vitez Kadoš): ''Ova ideja (da se onemogući zloupotreba svetovne moći) je predsedavala pri osnivanju svih velikih religijskih redova, toliko često u ratu sa sekularnim vlastima, crkvenim ili građanskim. Realizacija te ideje je takođe bila san disidentskih sekti Gnostika ili Iluminata koji su se pravili da su povezali svoju veru sa primitivnom tradicijom hrišćanstva Svetog Jovana. Vremenom je ona postala opasnost za Crkvu i Društvo, kada je bogat i raskalašan Red, iniciran u misteriozne doktrine Kabale, bio nameran da konzervativni princip Hijerarhije okrene protiv legitimnog autoriteta, i pripretio čitavom svetu ogromnom revolucijom. Templari, čija nam je istorija tako nedovoljno poznata, bili su ti strašni zaverenici. Godine 1118. devet vitezova krstaša na Istoku, među kojima su bili Žofroa de Sen-Omer i Hugo de Pajen, posvetili su se religiji i položili zakletvu između ruku patrijarha Konstantinopolja, Svete stolice koja je uvek bila tajno ili otvoreno neprijateljski nastrojena prema sedištu Crkve u Rimu još od vremena Fotija. Zvanična uloga Templara bila je zaštita hrišćana koji su hodočastili u sveta mesta: njihov tajni cilj bio je ponovna izgradnja Solomonovog hrama po modelu koji je prorokovao Jezekilj.''
Taj Solomonov hram trebalo je da postane novo sedište hrišćanstva i da označi pobedu istočne Pravoslavne crkve nad zapadnom. Međutim, ispostavilo se da su Templari lagali i pravoslavce: ''Tajna zamisao Huga de Pajena dok je osnivao svoj Red nije bila u tome da služi ambicijama carigradskih patrijarha. U to vreme je na istoku postojala sekta hrišćana Jovanovaca, koji su tvrdili da su jedini istiniti inicijati u prave misterije Spasitelja. Pravili su se da znaju pravu istoriju Isusa Posvećenog, i delom usvojivši jevrejsku tradiciju i priče iz Talmuda, držali su da su priče ispričane u Jevanđeljima samo alegorije, za koje ključ daje Sveti Jovan, kada kaže da će svet možda biti ispunjen knjigama koje će se napisati o rečima i delima Isusa Hrista.'' Preko ove veze sa Jovanovcima, Templari su usvojili neke gnostičke obrede zbog kojih su posle bili optuženi od strane Rima. Evo šta dalje kaže Pajk: ''Templari, kao i svi ostali tajni redovi i udruženja, imali su dve doktrine, jednu skrivenu i rezervisanu za Majstore, što je bilo Jovanovsko učenje, i drugu javnu, što je bilo Rimokatoličko. Tako su obmanjivali protivnike koje su želeli da svrgnu sa prestola.'' Templari su u svoje redove primali sve jeretike i otpadnike od Crkve i takođe su gomilali velika bogatstva (mnogi ih danas smatraju začetnicima modernog bankarstva). Po Pajku to je doprinelo njihovoj propasti, učinilo ih dekadentnim i arogantnim. Španski kralj Filip Lepi i papa Kliment Peti su im sve oduzeli i spalili poslednjeg Vrhovnog zapovednika reda, de Moleja, na lomači. Pajk zatim kaže kako su nastavljači templarske doktrine kroz masoneriju i druga tajna društva, organizovali Francusku revoluciju i ubistvo kralja Luja koji je bio krvni potomak Filipa Lepog, pritom se ogradivši kako su najodgovorniji bili sami Templari koji su se čitavom pričom iskompromitovali: ''Registar templarskog reda svedoči da je regent, vojvoda Orleanski, bio Vrhovni zapovednik tog moćnog tajnog društva.'' Osim vojvode od Orleana koji je veštački izazvao epidemiju gladi u Parizu kupovinom svih zaliha žita, Templarima je navodno pripadao i mag Kaljostro, miljenik kraljice Marije Antoanete, koji je učestvovao u čuvenoj aferi ogrlice, iskorišćenoj za stvaranje odijuma u javnosti prema kraljevskoj porodici. Na osnovu svega toga vidi se da je kraljevski bračni par bio okružen neprijateljima sa svih strana, uključujući tu i lažne prijatelje i dvorane.
Ovi redovi su odličan primer jedne masonske taktike kojom sve negativne posledice prevrata u kojima učestvuju svaljuju na pripadnike drugih društava. Po toj priči, kad god masoni organizuju neku revoluciju (u Americi, Francuskoj, Rusiji itd) stvari napreduju lepo i krasno dok sve ne pokvare nekakvi Templari, Iluminati, satanisti ili neki četvrti. Pre nego što pređemo na sledeći deo priče, koji se tiče Srbije, zapamtite ove motive koji se stalno ponavljaju: revolucija, odnosno obaranje ustanovljenog poretka, ritualna ubistva izuzetnih pojedinaca (pre svega kraljeva) kao i ogroman broj žrtava među običnim ljudima (u magijskim ritualima krv jednog kralja vredi kao sto hiljada običnih života), uvođenje sekularnog ustrojenja i novog svetskog poretka u kojem se istina skriva od svih osim onih na vrhu (Izidin veo), kao i praksu ujednačavanja i brisanja razlika između polova, rasa i nacija (De pluribus unum - od svačega Jedno).
Možda i najpoznatija teorija zavere koja se tiče Alberta Pajka govori o jednom pismu koje je 1871. navodno poslao Đuzepeu Maciniju, italijanskom revolucionaru i jednom od vođa pokreta Mlada Italija. U njemu Pajk predviđa događaje koji su potresli Evropu početkom dvadesetog veka (slom Ruskog carstva, dva svetska rata) i govori o Trećem svetskom ratu nakon kojeg će projekat formiranja Svetske vlade biti kompletiran. Ovaj projekat globalne, supranacionalne kontrole se inače danas sprovodi kroz Ujedinjene nacije, Evropsku uniju i druga tela koja su ispunjena birokratama koji nisu demokratski izabrani a čije odluke često preinačavaju ustave navodno nezavisnih nacija. Danas se tvrdi da je pismo falsifikat i da se nikada nije nalazilo u Britanskom muzeju. Međutim, ono što je interesantno za nas jeste postojanje tri terorističke organizacije sa prefiksom Mlada - Italija, Turska i Bosna. Gde god da su ove organizacije delovale dolazilo je do revolucija, uvođenja novog sekularnog poretka i masovnih žrtava. Mlada Turska je poslužila da se sruši Osmansko carstvo (uz genocid nad milion i petsto hiljada pravoslavnih Jermena) nakon čega je Kemal Ataturk sproveo decenijske reforme sekularizacije nekada na islamu i šerijatu zasnovanog carstva. Stvaranju novog svetskog poretka je sa druge strane doprinela Mlada Bosna kroz učestvovanje u uništenju poslednje imperije u kojoj je Katolička crkva imala veliki uticaj - Austrougarske monarhije.
U svim ovim procesima učestvovala je država Srbija, čije je stvaranje potpomognuto i odobreno kako bi poslužila u rušenju dve pomenute imperije. Nakon viševekovnog ropstva pod Turcima, Srbi rajetinskog mentaliteta jedva su dočekali 'bolji život' a pogotovo vodeći intelektualci koji su obrazovani na Zapadu i koji su kroz učešće u masonskim ložama sprovodili modernizaciju zemlje. Pre svih bio je to Dositej Obradović, ali i Vuk Stefanović Karadžić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Petrović Njegoš i drugi. Oni, a pogotovo kasnije generacije, bili su odgojeni na idejama Francuske revolucije, u kojoj su videli pre svega šansu za lično napredovanje, i bili su poznati kao 'francuski' đaci (o frankofiliji Jovana Dučića sam već pisao ovde). Nakon što je novoformirana država dovoljno ojačala došlo je vreme za izvršenje njene prave uloge, i kasnijeg utapanja u Jugoslaviju, koja je od samog početka bila jedan veliki masonski projekat stavljanja više različitih nacionalnosti i veroispovesti pod jednu kapu, po uzoru na SAD, a što ovdašnjim panslavistima ni dan danas nije jasno. U tom smislu veliki posao su odradile zavereničke grupe i tajna društva, počevši od Majskog prevrata 1903. Majski prevrat i svrgavanje dinastije Obrenovića sa prestola odigrali su se nakon što je otkriveno da kralj Milan Obrenović pravi dogovore sa Austrijancima (katolicima). U prevratu je učestvovao znatan deo oficirskog kora a organizator je bio Dragutin Dimitrijević Apis. Apis je inače ime egipatskog božanstva koje se u Pajkovoj knjizi pominje više puta: ''Apis, kojeg predstavlja bik, bio je živa i osećajna slika Sunca ili Ozirisa, kada je ovaj u jedinstvu sa Izidom ili Mesecom prilikom prolećne ravnodnevice, i kada njih dvoje zajedno podstiču sve što živi na stvaranje.'' Naravno, ovo je bio konspirativni nadimak koji je mladom oficiru dat u jednoj od loža, na njegovo veliko zadovoljstvo, i jedna činjenica koju u srpskim krugovima niko do dan danas nije pokušao da objasni (ako je srpski patriota zašto ne neko srpsko drevno božanstvo nego baš ovo egipatsko?).
(Članovi zavereničke bande Crna ruka)
Pomenuti atentat je bio samo jedno u nizu ritualnih ubistava plemstva i po svojoj brutalnosti se prilično ističe (kasnije će na slično grozomoran način završiti i Romanovi). Kralj Milan bio je upucan sa dvadeset metaka a kraljica Draga sa sedamnaest. Njihova tela su bila izmasakrirana do neprepoznatljivosti i njihovim genitalijama nataknutim na oficirske sablje su paradirali po Knez Mihajlovoj. Ubijen je i znatan broj potencijalnih naslednika te je čitava dinastija ugašena. Na presto je dovedena poslušnička dinastija Karađorđevića (masoni su od doba Francuske revolucije počeli da regrutuju i kraljeve) čiji je član Aleksandar bio jedan od najvećih zagovornika stvaranja Jugoslavije. Dimitrijević je nastavio da pruža usluge stranim centrima moći kroz stvaranje organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznate i kao Crna ruka. Na suđenju u Solunu utvrđeno je da je dostavio oružje Gavrilu Principu i ostalim atentatorima iz Mlade Bosne koji su imali zadatak da započnu jedan od najkrvavijih sukoba u istoriji - Prvi svetski rat. Takođe je ustanovljeno da je planirao atentat na kralja Aleksandra i streljan je zbog toga. Zanimljivo je da je kralj Aleksandar kasnije ubijen u Marseju pod maltene preslikanim okolnostima u kojima je to nameravao da učini Dimitrijević Apis. Kasnije, nakon dolaska komunista na vlast, Dimitrijević i ostali sa Solunskog procesa su rehabilitovani odlukom Titovog šefa UDBA-e, Aleksandra Rankovića, što samo pokazuje da je Apis radio za rusko-sovjetsko odeljenje masonerije i da među samom masonerijom postoje trvenja i sukobi (kasnije u tekstu će biti dat primer za to). Sve te aktivnosti dovele su do toga da milion i sto hiljada Srba izgubi život samo da bi odmah posle toga svi oficiri i heroji bili primorani da uđu u zajedničku državu sa onima koji su ih ubijali tokom rata, što je početak srpskog sadomazohizma koji će kroz naredne decenije, tj. čitav jedan vek samo nastaviti da raste i dostiže tragikomične razmere.
U novije vreme možda najistaknutiji mason u Srbiji bio je slikar i falsifikator Dragan Malešević Tapi. Ovaj predstavnik pravca hiperrealizma je falsifikovao pasoše za kriminalce koje je UDBA slala u inostranstvo da ubijaju antikomunističku dijasporu, obnovio je Jugoslovensku masonsku ložu (koju je zapadna masonerija prestala da priznaje nakon Drugog svetskog rata), postavši Zapovednik istog onog škotskog obreda kojem je i Pajk pripadao. Verovao je u reinkarnaciju i smatrao da mu je to šesti život po redu. Ritualno je ubijen 2002. godine tokom policijskog saslušanja, od strane drugih masona. Od masona koji danas žive i rade u Srbiji najpoznatiji su sigurno prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i glumac Milorad Miki Manojlović.
Ovo je bio samo opšti pregled jedne vrlo kompleksne teme o kojoj su pisani čitavi tomovi. Fenomen tajnih društava je u korenu današnje, judeo-masonske civilizacije i svih fenomena koji je određuju, a čije glavne ciljeve sprovode američki vojno-industrijski kompleks, neo-liberalni ekonomisti i korumpirani političari iz raznih zemalja sveta. Sve njih karakteriše nepoverenje prema običnom čoveku, osećaj izabranosti ili supremacije i nasilno opiranje vladi Katoličke crkve, odnosno samoj ideji Isusa Hrista. Kao što stoji u Jevanđelju po Jovanu: ''I svetlo zasija u tami, i tama ga ne prepoznade.'' Jeretici, masoni i ostali raskolnici i nevernici ne mogu da razumeju svetlost iako stalno o njoj govore u vidu Lucifera, donosioca svetlosti, ktitora satanske nauke zasnovane na abortusu, eutanaziji i zločinima drugih vrsta. Pravu svetlost oni nikada neće razumeti jer su nesposobni da osete Božiju ljubav i da shvate da je ljubav najveća svetlost. To ne mogu da prepoznaju, jer oni su tama.
Masonerija je pre svega bratstvo pojedinaca koje nije limitirano nacionalnom ili verskom pripadnošću. Njoj jednako mogu pristupati izabrani iz svih zemalja sveta, kao i iz svih veroispovesti, i zakletve polagati na svojoj svetoj knjizi (Biblija, Kuran ili neka druga). Ovo naravno sugeriše mogućnost lakog izvođenja zavera i dogovorenih ratova između različitih zemalja u kojima su na visokim pozicijama masoni. Ateistima i ženama je pristup onemogućen. Svi članovi bratstva moraju da se rukovode strogim moralnim principima, da pomažu jedni druge kao i sirotinju, da suzbijaju korupciju i nemoral gde god da na njih naiđu. U tu svrhu Pajk je napisao nepregledne sladunjave i sentimentalne redove koji neretko prelaze u patetiku, pa i kič, i čija je očigledna namena da zavede naivne pripadnike nižih redova masonerije, koji se uglavnom koriste za operativne ciljeve (atentate, špijuniranje itsl). Upada u oči primer siromašne švalje koja satima šije kako bi zaradila neku crkavicu, i koju Pajk pominje sedam ili osam puta, što navodi na zaključak da je on lično možda znao neku ženu sa takvom sudbinom. Čitava briga oko ugroženih i potlačenih se poklapa sa marksističkom ideologijom iza koje masoni takođe stoje, a što je vidljivo i u upotrebi petokrake, koja je Pitagorin pentagram (zapravo još stariji magijski simbol) i koja je po Pajku jedan od najvažnijih masonskih simbola, uz čekić i mistriju, kompas i kvadrat, i naravno piramidu na čijem je vrhu svevideće Horusovo oko.
Masonerija svoje poreklo vodi iz drevnih Misterija (kao što su bile Eleusinske u staroj Grčkoj) a koje opet sve izviru iz jevrejske Kabale. Ona sama je po Pajkovim rečima nauka Magova koju je praktikovao još Avram a posle njega Mojsije i drugi. Kabala nije ni nauka ni religija već spoj ta dva u obliku Magije koja prevazilazi ograničenja i jednog i drugog: ''Magija u jedno i isto ujedinjuje Nauku, štagod da Filosofija može posedovati od najizvesnijeg, i Religiju Nepogrešivog i Večnog. Ona savršeno i nepobitno izmiruje ova dva pojma koja na prvi pogled deluju tako protivni jedan drugom - veru i razum, nauku i veroispovest, autoritet i slobodu.'' Veliki deo knjige je posvećen egipatskoj legendi o Ozirisu i Izidi (Isis), dokazivanju da je ta priča u ovom ili onom vidu prisutna kod skoro svih naroda na svetu, i da je zapravo odraz primitivne astronomije. Umiranje Ozirisa (principa svetlosti i života, Sunca) se poklapa sa dolaskom zime, a njegovo vaskrsavanje sa dolaskom proleća i ponovnim bujanjem voda Nila. Posebna pažnja, još veća nego Ozirisu samom, poklanja se Izidi odnosno njenom velu. Metafora vela koji služi da sakrije tajnu od profanih, neiniciranih, nedostojnih višeg znanja, koristi se tokom čitavog dela: ''Magizam je bio nauka Avrama i Orfeja, Konfučija i Zoroastra. Dogme ove nauke su bile uklesane u kamen od strane Hakona i Trismegistosa. Mojsije ih je prečistio i ponovo sakrio iza vela (re-veiled), jer to je značenje reči otkriti (reveal, igra reči na engleskom). On ih je prekrio novim velom, kada je od svete Kabale napravio ekskluzivno nasleđe naroda Izrailja, i nepovredivom tajnom njihovih sveštenika.'' Samo izabrani (adepti) mogu da proniknu u tajna znanja, dešifrovanjem simbola koji su napravljeni tako da namerno zavedu i skrenu sa pravog puta (!) i kada (i ako) inicijanti jednom dosegnu pravo znanje dužnost im je da ga sakriju od svih koji ga nisu dostojni.
Prema hrišćanskoj religiji masonerija ima dvostruk odnos. S jedne strane postoji tzv. hrišćanska masonerija koju viši stepeni istinske, kabalističke masonerije samo koriste i njom manipulišu dok su s druge strane svi principi te druge nespojivi sa hrišćanstvom. Za jednog kabalistu masona nezamislivo je da se Bog ovaploti u čoveka jer sam Bog ne sme zapravo nikako biti određen i time limitiran. Hrista kao medijatora masoni takođe odbacuju jer zastupaju uverenje da izuzetni pojedinci mogu dosegnuti do Boga posebnim magijskim praksama: ''Stoga postoji Apsolut, u pitanjima Inteligencije i Vere. Vrhovni Razum nije ostavio tragove ljudskog razumevanja da nasumično oklevaju. Postoji neporeciva istina, postoji nepogrešiv metod poznavanja ove istine, i njenim poznanjem, oni koji je prihvate kao pravilo, mogu svojoj volji podariti suverenu moć koja će ih učiniti gospodarima nad svim inferiornim stvarima i nad svim zabludelim duhovima; što će reći, učiniće ih Sudijama i Kraljevima Sveta.'' Ideja posrednika između čoveka i Boga je za masone neprihvatljiva i zbog toga što oni ne priznaju postojanje dobra i zla. Za njih su ti pojmovi odraz ljudske nesavršenosti, koja ne može da pojmi da svetlu treba tama i da jedno bez drugog ne može postojati te da je ideja o Raju u kojem su svi problemi rešeni neprihvatljiva jer odstupa od Božije promisli po kojoj mnogi stradaju da bi oni na vrhu vladali. Iz svega ovoga sledi da je masonerija jedno elitističko okultno udruženje čiji članovi smatraju da druge mogu da koriste kao ciglu i malter za zidanje svojih hramova. Nekad su to bile piramide, danas su oblakoderi i politički sistemi.
Pajk takođe govori o tome kako je nastao škotski obred. On otvoreno priznaje da su njega osnovali odbegli Templari nakon što je taj red uništila Katolička crkva. Evo šta on kaže o čuvenoj priči u poglavlju o tridesetom stepenu (Vitez Kadoš): ''Ova ideja (da se onemogući zloupotreba svetovne moći) je predsedavala pri osnivanju svih velikih religijskih redova, toliko često u ratu sa sekularnim vlastima, crkvenim ili građanskim. Realizacija te ideje je takođe bila san disidentskih sekti Gnostika ili Iluminata koji su se pravili da su povezali svoju veru sa primitivnom tradicijom hrišćanstva Svetog Jovana. Vremenom je ona postala opasnost za Crkvu i Društvo, kada je bogat i raskalašan Red, iniciran u misteriozne doktrine Kabale, bio nameran da konzervativni princip Hijerarhije okrene protiv legitimnog autoriteta, i pripretio čitavom svetu ogromnom revolucijom. Templari, čija nam je istorija tako nedovoljno poznata, bili su ti strašni zaverenici. Godine 1118. devet vitezova krstaša na Istoku, među kojima su bili Žofroa de Sen-Omer i Hugo de Pajen, posvetili su se religiji i položili zakletvu između ruku patrijarha Konstantinopolja, Svete stolice koja je uvek bila tajno ili otvoreno neprijateljski nastrojena prema sedištu Crkve u Rimu još od vremena Fotija. Zvanična uloga Templara bila je zaštita hrišćana koji su hodočastili u sveta mesta: njihov tajni cilj bio je ponovna izgradnja Solomonovog hrama po modelu koji je prorokovao Jezekilj.''
Taj Solomonov hram trebalo je da postane novo sedište hrišćanstva i da označi pobedu istočne Pravoslavne crkve nad zapadnom. Međutim, ispostavilo se da su Templari lagali i pravoslavce: ''Tajna zamisao Huga de Pajena dok je osnivao svoj Red nije bila u tome da služi ambicijama carigradskih patrijarha. U to vreme je na istoku postojala sekta hrišćana Jovanovaca, koji su tvrdili da su jedini istiniti inicijati u prave misterije Spasitelja. Pravili su se da znaju pravu istoriju Isusa Posvećenog, i delom usvojivši jevrejsku tradiciju i priče iz Talmuda, držali su da su priče ispričane u Jevanđeljima samo alegorije, za koje ključ daje Sveti Jovan, kada kaže da će svet možda biti ispunjen knjigama koje će se napisati o rečima i delima Isusa Hrista.'' Preko ove veze sa Jovanovcima, Templari su usvojili neke gnostičke obrede zbog kojih su posle bili optuženi od strane Rima. Evo šta dalje kaže Pajk: ''Templari, kao i svi ostali tajni redovi i udruženja, imali su dve doktrine, jednu skrivenu i rezervisanu za Majstore, što je bilo Jovanovsko učenje, i drugu javnu, što je bilo Rimokatoličko. Tako su obmanjivali protivnike koje su želeli da svrgnu sa prestola.'' Templari su u svoje redove primali sve jeretike i otpadnike od Crkve i takođe su gomilali velika bogatstva (mnogi ih danas smatraju začetnicima modernog bankarstva). Po Pajku to je doprinelo njihovoj propasti, učinilo ih dekadentnim i arogantnim. Španski kralj Filip Lepi i papa Kliment Peti su im sve oduzeli i spalili poslednjeg Vrhovnog zapovednika reda, de Moleja, na lomači. Pajk zatim kaže kako su nastavljači templarske doktrine kroz masoneriju i druga tajna društva, organizovali Francusku revoluciju i ubistvo kralja Luja koji je bio krvni potomak Filipa Lepog, pritom se ogradivši kako su najodgovorniji bili sami Templari koji su se čitavom pričom iskompromitovali: ''Registar templarskog reda svedoči da je regent, vojvoda Orleanski, bio Vrhovni zapovednik tog moćnog tajnog društva.'' Osim vojvode od Orleana koji je veštački izazvao epidemiju gladi u Parizu kupovinom svih zaliha žita, Templarima je navodno pripadao i mag Kaljostro, miljenik kraljice Marije Antoanete, koji je učestvovao u čuvenoj aferi ogrlice, iskorišćenoj za stvaranje odijuma u javnosti prema kraljevskoj porodici. Na osnovu svega toga vidi se da je kraljevski bračni par bio okružen neprijateljima sa svih strana, uključujući tu i lažne prijatelje i dvorane.
Možda i najpoznatija teorija zavere koja se tiče Alberta Pajka govori o jednom pismu koje je 1871. navodno poslao Đuzepeu Maciniju, italijanskom revolucionaru i jednom od vođa pokreta Mlada Italija. U njemu Pajk predviđa događaje koji su potresli Evropu početkom dvadesetog veka (slom Ruskog carstva, dva svetska rata) i govori o Trećem svetskom ratu nakon kojeg će projekat formiranja Svetske vlade biti kompletiran. Ovaj projekat globalne, supranacionalne kontrole se inače danas sprovodi kroz Ujedinjene nacije, Evropsku uniju i druga tela koja su ispunjena birokratama koji nisu demokratski izabrani a čije odluke često preinačavaju ustave navodno nezavisnih nacija. Danas se tvrdi da je pismo falsifikat i da se nikada nije nalazilo u Britanskom muzeju. Međutim, ono što je interesantno za nas jeste postojanje tri terorističke organizacije sa prefiksom Mlada - Italija, Turska i Bosna. Gde god da su ove organizacije delovale dolazilo je do revolucija, uvođenja novog sekularnog poretka i masovnih žrtava. Mlada Turska je poslužila da se sruši Osmansko carstvo (uz genocid nad milion i petsto hiljada pravoslavnih Jermena) nakon čega je Kemal Ataturk sproveo decenijske reforme sekularizacije nekada na islamu i šerijatu zasnovanog carstva. Stvaranju novog svetskog poretka je sa druge strane doprinela Mlada Bosna kroz učestvovanje u uništenju poslednje imperije u kojoj je Katolička crkva imala veliki uticaj - Austrougarske monarhije.
U svim ovim procesima učestvovala je država Srbija, čije je stvaranje potpomognuto i odobreno kako bi poslužila u rušenju dve pomenute imperije. Nakon viševekovnog ropstva pod Turcima, Srbi rajetinskog mentaliteta jedva su dočekali 'bolji život' a pogotovo vodeći intelektualci koji su obrazovani na Zapadu i koji su kroz učešće u masonskim ložama sprovodili modernizaciju zemlje. Pre svih bio je to Dositej Obradović, ali i Vuk Stefanović Karadžić, Jovan Jovanović Zmaj, Petar Petrović Njegoš i drugi. Oni, a pogotovo kasnije generacije, bili su odgojeni na idejama Francuske revolucije, u kojoj su videli pre svega šansu za lično napredovanje, i bili su poznati kao 'francuski' đaci (o frankofiliji Jovana Dučića sam već pisao ovde). Nakon što je novoformirana država dovoljno ojačala došlo je vreme za izvršenje njene prave uloge, i kasnijeg utapanja u Jugoslaviju, koja je od samog početka bila jedan veliki masonski projekat stavljanja više različitih nacionalnosti i veroispovesti pod jednu kapu, po uzoru na SAD, a što ovdašnjim panslavistima ni dan danas nije jasno. U tom smislu veliki posao su odradile zavereničke grupe i tajna društva, počevši od Majskog prevrata 1903. Majski prevrat i svrgavanje dinastije Obrenovića sa prestola odigrali su se nakon što je otkriveno da kralj Milan Obrenović pravi dogovore sa Austrijancima (katolicima). U prevratu je učestvovao znatan deo oficirskog kora a organizator je bio Dragutin Dimitrijević Apis. Apis je inače ime egipatskog božanstva koje se u Pajkovoj knjizi pominje više puta: ''Apis, kojeg predstavlja bik, bio je živa i osećajna slika Sunca ili Ozirisa, kada je ovaj u jedinstvu sa Izidom ili Mesecom prilikom prolećne ravnodnevice, i kada njih dvoje zajedno podstiču sve što živi na stvaranje.'' Naravno, ovo je bio konspirativni nadimak koji je mladom oficiru dat u jednoj od loža, na njegovo veliko zadovoljstvo, i jedna činjenica koju u srpskim krugovima niko do dan danas nije pokušao da objasni (ako je srpski patriota zašto ne neko srpsko drevno božanstvo nego baš ovo egipatsko?).
Pomenuti atentat je bio samo jedno u nizu ritualnih ubistava plemstva i po svojoj brutalnosti se prilično ističe (kasnije će na slično grozomoran način završiti i Romanovi). Kralj Milan bio je upucan sa dvadeset metaka a kraljica Draga sa sedamnaest. Njihova tela su bila izmasakrirana do neprepoznatljivosti i njihovim genitalijama nataknutim na oficirske sablje su paradirali po Knez Mihajlovoj. Ubijen je i znatan broj potencijalnih naslednika te je čitava dinastija ugašena. Na presto je dovedena poslušnička dinastija Karađorđevića (masoni su od doba Francuske revolucije počeli da regrutuju i kraljeve) čiji je član Aleksandar bio jedan od najvećih zagovornika stvaranja Jugoslavije. Dimitrijević je nastavio da pruža usluge stranim centrima moći kroz stvaranje organizacije Ujedinjenje ili smrt, poznate i kao Crna ruka. Na suđenju u Solunu utvrđeno je da je dostavio oružje Gavrilu Principu i ostalim atentatorima iz Mlade Bosne koji su imali zadatak da započnu jedan od najkrvavijih sukoba u istoriji - Prvi svetski rat. Takođe je ustanovljeno da je planirao atentat na kralja Aleksandra i streljan je zbog toga. Zanimljivo je da je kralj Aleksandar kasnije ubijen u Marseju pod maltene preslikanim okolnostima u kojima je to nameravao da učini Dimitrijević Apis. Kasnije, nakon dolaska komunista na vlast, Dimitrijević i ostali sa Solunskog procesa su rehabilitovani odlukom Titovog šefa UDBA-e, Aleksandra Rankovića, što samo pokazuje da je Apis radio za rusko-sovjetsko odeljenje masonerije i da među samom masonerijom postoje trvenja i sukobi (kasnije u tekstu će biti dat primer za to). Sve te aktivnosti dovele su do toga da milion i sto hiljada Srba izgubi život samo da bi odmah posle toga svi oficiri i heroji bili primorani da uđu u zajedničku državu sa onima koji su ih ubijali tokom rata, što je početak srpskog sadomazohizma koji će kroz naredne decenije, tj. čitav jedan vek samo nastaviti da raste i dostiže tragikomične razmere.
U novije vreme možda najistaknutiji mason u Srbiji bio je slikar i falsifikator Dragan Malešević Tapi. Ovaj predstavnik pravca hiperrealizma je falsifikovao pasoše za kriminalce koje je UDBA slala u inostranstvo da ubijaju antikomunističku dijasporu, obnovio je Jugoslovensku masonsku ložu (koju je zapadna masonerija prestala da priznaje nakon Drugog svetskog rata), postavši Zapovednik istog onog škotskog obreda kojem je i Pajk pripadao. Verovao je u reinkarnaciju i smatrao da mu je to šesti život po redu. Ritualno je ubijen 2002. godine tokom policijskog saslušanja, od strane drugih masona. Od masona koji danas žive i rade u Srbiji najpoznatiji su sigurno prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević i glumac Milorad Miki Manojlović.
Ovo je bio samo opšti pregled jedne vrlo kompleksne teme o kojoj su pisani čitavi tomovi. Fenomen tajnih društava je u korenu današnje, judeo-masonske civilizacije i svih fenomena koji je određuju, a čije glavne ciljeve sprovode američki vojno-industrijski kompleks, neo-liberalni ekonomisti i korumpirani političari iz raznih zemalja sveta. Sve njih karakteriše nepoverenje prema običnom čoveku, osećaj izabranosti ili supremacije i nasilno opiranje vladi Katoličke crkve, odnosno samoj ideji Isusa Hrista. Kao što stoji u Jevanđelju po Jovanu: ''I svetlo zasija u tami, i tama ga ne prepoznade.'' Jeretici, masoni i ostali raskolnici i nevernici ne mogu da razumeju svetlost iako stalno o njoj govore u vidu Lucifera, donosioca svetlosti, ktitora satanske nauke zasnovane na abortusu, eutanaziji i zločinima drugih vrsta. Pravu svetlost oni nikada neće razumeti jer su nesposobni da osete Božiju ljubav i da shvate da je ljubav najveća svetlost. To ne mogu da prepoznaju, jer oni su tama.
Коментари
Постави коментар