The World of My Reflections

Jovan Dučić (1874 - 1943) je bio veoma značajan srpski pisac, pesnik i diplomata. Nominalno je pripadao modernističkom pokretu u književnosti ali mnogi njegovi estetski i politički stavovi su eksplicitno romantičarski. Poreklom iz Bosne, sa sobom je celog života nosio veliki nacionalni ponos i ljubav prema srpskom narodu, pogotovo imajući u vidu da je diplomirao pravo na univerzitetu u Ženevi i da je bio pravi mondenski čovek, koji je proputovao ceo svet i bio odličan poznavalac evropske kulture i judeo-hrišćanskog nasleđa. Njegova knjiga Gradovi i himere (1930) je zbirka putopisnih pisama koja je sačinio u raznim gradovima i državama Evrope i Bliskog istoka: na švajcarskim Alpima i u Ženevi, u Parizu, na Krfu, u Rimu, na Delfima, u španskoj Avili, grčkoj Atini, Jerusalimu i Kairu. Himere iz naslova se odnose na optičke i olfaktorne iluzije u svakom od gradova usled prelamanja svetlosnih zraka, specifičnog položaja koji posmatrač zauzima u odnosu na pejzaž ili nekog trećeg uzrok...

Prethodnog vikenda (14-16 jul) održan je EVO turnir u borilačkim igrama koji se svake godine tradicionalno organizuje početkom ili sredinom jula u Las Vegasu, o čemu sam već pisao. Na glavnoj bini održana su nadmetanja u osam različitih video igara, uz mnoge manje turnire sa strane. Prvo takmičenje koje je završeno bilo je u igri King of Fighters 14, veoma popularnoj u Kini, u kojoj svaki igrač sastavlja tim od tri različita borca. Nezvanično najbolji KoF igrač svih vremena je Kinez Xiao Hai koji je pred ovaj turnir objavio veoma arogantne izjave na Tviteru, tvrdeći da će ga sigurno on osvojiti jer ne vidi ko uopšte može da mu se suprotstavi. Međutim, u finalu je izgubio od svog kineskog zemljaka iz Tajvana, ET-a, što je samo jedan u nizu slučajeva da se zadovolji pravda u smislu da igrač koji se loše ponašao, verbalno vređao druge igrače ili organizatore turnira, na kraju izgubi na najbolniji način, u samom finalu. Pobednik nadmetanja u Guilty Gear Xrd Revelator 2 bio je Ja...

Bosanski lonac je specifično jelo nastalo u staroj Jugoslaviji za potrebe vojnika JNA, u koje se stavljalo sve što bi u tom trenutku kuvaru stajalo na raspolaganju. To je dakle jedna haotična gomila svega i svačega, bez nekog rukovodećeg principa, gde sve dolazi u obzir, pa se tako može primeniti i na postmodernističku književnost. Naš verovatno najznačajniji pisac iz tradicije postmodernizma jeste Svetislav Basara. Svaka njegova knjiga je pisana tim stilom, i on spada u grupu pisaca kao što su Tomas Pinčon, Kurt Vonegat, Viktor Peljevin i drugi. Jedna od najznačajnijih karakteristika postmodernizma u književnosti je poigravanje istorijskom građom. Istorija je nastala kao pseudo-nauka, istoričari su najvećim delom bili konkubine moćnika, a slobodno se može reći da status čiste nauke ona nije stekla do dana današnjeg, a verovatno nikada i neće pa joj se u skladu sa tim možemo narugati, pogotovo jer se na taj način podsmevamo i političarima koji je koriste kao argument u svojoj bo...

Na pitanje o tome koja materija je obrađena u nekom remek-delu, odgovor je uvek isti: SVE. Preciznije, sve ono što vredi, što je bilo, što jeste i što će biti. Ono što je večno prisutno i jedino zaista važno. Neprolazno. Tako je i sa Solarisom . Solaris je film čuvenog sovjetskog režisera Andreja Tarkovskog iz 1972. godine i adaptacija istoimene knjige Stanislava Lema, pisca naučne fantastike iz Poljske. Za razliku od Lemove knjige koja ipak pati od stilskih nedoslednosti i žanrovskih balasta, film Tarkovskog krasi njegov osobeni vizuelni stil i rediteljski postupak. Kretanje kamere je sporo, kao i čitav ritam filma. Atmosfera se gradi postepeno i sve je usmereno na to da se u gledaocu izazove jedno visceralno, duboko lično iskustvo, koje naravno nije lako rečima opisati, kao što je i tematika filma najbolje iskazana kroz same tehnike prikaza, slike i zvuke. Ne činimo joj pravdu ako je svedemo na reči, jer je ona u velikoj meri o osećanjima, tačnije osećanju ljubavi. Ona ...

Nakon Drugog svetskog rata došlo je do pojave posebnih žanrova u filmskoj umetnosti, namenjenih određenom tipu publike. Tako je nastao serijal filmova o Džejmsu Bondu, za uživaoce petparačkih priča koji vole da se makar samo tokom gledanja filma poistovete sa špijunom sa dozvolom za ubijanje koji koristi prednosti ogromnog državnog budžeta odvojenog za zakulisne radnje, vozi skupa kola, pije najbolji alkohol i taslači najlepše žene. Nasilni likovi, koji smatraju da je muški i ispravno razmirice rešiti pesnicama, mogli su da uživaju u filmovima o borilačkim veštinama. A tu su i američki revolveraši, ljudi kojima je pravo nošenja oružja svetije od bilo čega drugog, među kojima prednjače krvožedni Teksašani (oni koji su Džej Ef Keju napravili sačekušu u Dalasu). Upravo za njih je snimljen Prljavi Hari. Prvi film u serijalu, Dirty Harry , u bioskope je izašao 1971. godine. Inspektor Hari Kalahan stupa na scenu kao policajac s kojim nema šale, bez milosti za ljudski šljam. Naoružan je...

Postoje priče koje svojom prirodom zbunjuju ljude, stavljaju ih pred veliku dilemu i iskušenje, i teraju ih da spoznaju same sebe upravo po stavu koji će u odnosu na priču zauzeti. Jedna takva priča je iz Starog Zaveta, o Avramu i Isaku. Na hebrejskom jeziku ime Avram znači praotac naroda, i po Bibliji on to i jeste. Današnji hrišćani, Jevreji i muslimani se nazivaju potomcima Avrama, oni su avramske ili abrahamske vere. Avram je sa svojom ženom Sarom živeo srećno ali im je jedna stvar nedostajala, naime Sara je bila nerotkinja pa njih dvoje nisu imali dece. Jednog dana, trojica mudraca su došla Avramu i rekla mu da će Sara ipak zatrudneti, što je bilo svojevrsno čudo jer je njemu tada bilo sto godina a Sari devedeset. Rodio mu se sin Isak. Stari bračni par je u poznom životnom dobu doživeo veliku sreću. Jedne večeri, međutim, Bog se javio Avramu u snu i zatražio od njega da ode do planine Morija i sina prinese na žrtvu. Budući poslušan Bogu, Avram se povinovao naredbi i otišao sa I...

Ko vlada ovim svetom? Pragmatično i realistično nastrojen čovek bi rekao državne vođe, centri moći - skriveni ili razotkriveni, geopolitički interesi i ideologije. Međutim, postoji i drugi pogled na samu stvar, koji smatra da takvi odgovori po sebi nisu dovoljni, već da realnost iza spoljašnje koprene skriva mnogo kompleksnije istine, i to vrlo neprijatne. Religija traga za takvim odgovorima koji po svojoj prirodi nadilaze racionalni um, a nalazimo ih i u književnosti, i to onoj najboljoj. Radnja romana Krvavi meridijan, ili večernje crvenilo na zapadu američkog pisca Kormaka Mekartija dešava se u drugoj polovini devetnaestog veka na jugu Amerike i u Meksiku. Glavni junak je četrnaestogodišnji dečak, bezimen, poznat samo kao the Kid. On veoma rano ostaje bez roditelja, nakon smrti majke od bolesti otac se odaje alkoholu, i on biva prepušten samom sebi i počinje da luta od jedne kaljuge do druge, neprestano ulazeći u besmislene fizičke obračune sa drugima. Na svom putu on dolazi ...

Filozofski temperamenti: Od Platona do Fukoa je kratka knjiga, od tek nešto više od stotinak strana, nemačkog filozofa i teoretičara kulture Petera Sloterdajka (rođen 1947) i predstavlja specifičnu istoriju filozofije. Za razliku od tradicionalnih knjiga ovog tipa koje su mahom obimne i pokrivaju veoma opširnu i značajnu građu, Sloterdajkova knjižica ovu tematiku ne uzima naročito ozbiljno, u njoj on analizira mislioce kroz njihove karakterne crte, dok se problemima koji su ih zaokupljali bavi na veoma indirektan način, podrazumevajući da čitalac već zna sve o njima pa se može okrenuti stvarima koje su za njega od primarnog značaja, a to su njihov mentalni sklop i sklonosti uslovljene  tipom ličnosti tj. temperamentom. Dakle važnije je govoriti o tome, jer je to ono primarno, skrivena motivacija ličnosti do koje se psihoanalitički može dopreti, nego o samim filozofskim problemima. U tom pogledu Sloterdajk je nastavljač Fridriha Ničea, a on samog sebe tako i označava. Da bismo saz...