Problem vere: Avram, Kirkegor, Balint

Postoje priče koje svojom prirodom zbunjuju ljude, stavljaju ih pred veliku dilemu i iskušenje, i teraju ih da spoznaju same sebe upravo po stavu koji će u odnosu na priču zauzeti. Jedna takva priča je iz Starog Zaveta, o Avramu i Isaku.

Na hebrejskom jeziku ime Avram znači praotac naroda, i po Bibliji on to i jeste. Današnji hrišćani, Jevreji i muslimani se nazivaju potomcima Avrama, oni su avramske ili abrahamske vere. Avram je sa svojom ženom Sarom živeo srećno ali im je jedna stvar nedostajala, naime Sara je bila nerotkinja pa njih dvoje nisu imali dece. Jednog dana, trojica mudraca su došla Avramu i rekla mu da će Sara ipak zatrudneti, što je bilo svojevrsno čudo jer je njemu tada bilo sto godina a Sari devedeset. Rodio mu se sin Isak. Stari bračni par je u poznom životnom dobu doživeo veliku sreću. Jedne večeri, međutim, Bog se javio Avramu u snu i zatražio od njega da ode do planine Morija i sina prinese na žrtvu. Budući poslušan Bogu, Avram se povinovao naredbi i otišao sa Isakom do žrtvenog mesta da bi mu u poslednjem trenutku, kada je već podigao ruku sa nožem, Bog rekao da ne mora to da čini, i umesto toga sam postavio Ovna na žrtveni kamen. Avram ponovo zadobija svog sina.


Od tada pa do današnjih dana ova priča deli ljude, vernike i laike, po načinu na koji je tumače, po stavu koji zauzimaju prema Avramu koji je spreman na takvu žrtvu ili samom Bogu koji takvu žrtvu zahteva.

Jedan od onih koji je u velikoj meri bio inspirisan pričom o Avramu je Seren Kirkegor (1813-1855), danski filozof koji se smatra osnivačem egzistencijalizma kao pravca u filozofiji. Kirkegor se grozio buržoaskog i filistarskog u kulturi svoga vremena, površnih ljudi koji kroz život gaze bez ideala, ponose se svojom plitkom upotrebom razuma dok vrše poslovne kalkulacije kako bi namaknuli što više novaca, i pogotovo kada je taj prizemni i kalkulantski duh ulazio i u polje ljubavi i braka, i ogledao se u potrazi za najboljom prilikom, ženom sa masnim mirazom, ili obrnuto, za materijalno situiranim mužem. Kirkegor je osetio pravu ljubav, onu koja nas menja kao individue, prodire u sve pore našeg organizma, čini ranjivim i izmeštenim iz koloseka normalnosti. Njegova izabranica bila je Regina Olsen. Kao što joj ime kaže, ona je bila kraljica njegovog srca, a on ju je u svojim spisima nazivao i princezom. Ono što je Kirkegor međutim shvatio je da ako sa Reginom stupi u brak, to će istovremeno značiti i smrt njihove ljubavi, za koju je nemoguće da se održi u uslovima temporalne bede buržoaskog društva, u kojem svi ideali vremenom propadaju u realnosti. On raskida veridbu i beži u Berlin, pokušavajući da ljubav održi živom u sferi idealnog, tj. neprolaznog. Regina se nije mnogo potresla i brzo se udala za drugog deliju, time samo potvrdivši Serenove strepnje o krhkosti ovozemaljske ljubavi.


U svom delu Strah i drhtanje, Kirkegor se na dirljiv način hvata u koštac sa najvećim potresom u svome životu. On se poistovećuje sa Avramom koji oseća kao svoju Bogom danu dužnost da žrtvuje sina kojeg najviše voli. U ovom slučaju Isak za njega simbolizuje Reginu. Dakle, on žrtvuje svoju ovozemaljsku sreću i ljubav zarad večne ideje ljubavi, a večnu ideju ljubavi on pronalazi u jedinstvu sa Bogom. Pre svega, Kirkegor nije zadovoljan načinom na koji tipični sveštenik pripoveda ovu priču, svodeći je na puko kušanje Avrama od strane Boga. Naprotiv, ona je mnogo više od toga. Ona sadrži elemente užasa, konstantnog straha i drhtanja. Avram sa sinom kreće put planine Morija na magarcu i putovanje traje tri dana. Tri duga dana ispunjena nemirom i strepnjom, konstantnim preispitivanjem. Avram je mogao verovati da će Bog ipak poštedeti njegovog sina ali u to nije mogao biti siguran. On je mogao da odustane u jednom trenutku i vrati se nazad, tako poštedevši svog najvoljenijeg. Kada mi razmišljamo o Avramu kao o običnom čoveku jasno je da ga ne možemo u potpunosti razumeti. Pred nama je nešto paradoksalno, prikaz iskušenja koje razdire dušu i nadilazi razum i etičke kategorije.


Kirkegor uvodi dva termina, viteza rezigniranosti i viteza vere. Da bismo došli u poziciju da verujemo (postanemo vitez vere) mi moramo prvo doživeti stanje pomirenosti sa sudbinom (vitez rezigniranosti), stanje očaja, gubljenja svih iluzija. Jer ono što je očigledno i činjenično ne spada u oblast vere, mi u to ne moramo verovati da bi ono takvo i ostalo. Već vera počinje tamo gde se realno završava, i ogleda se upravo u apsurdu, kao što je i Avramov čin bio apsurdan sa stanovišta razuma. Na ovaj način Kirkegor želi da pokaže da vera nije nešto prostačko, namenjeno za naivne ljude ili opijum za mase, već je naprotiv jedna od najzahtevnijih stvari. On pravi poređenje sa Agamemnonom, koji je morao da žrtvuje ćerku Ifigeniju da bi umirio bes boginje Artemide. Agamemnonov potez je mogao naići na razumevanje od strane grčke zajednice jer su se time omogućili povoljni vetrovi za grčku flotu, odnosno Agamemnon je žrtvovao nešto svoje za dobrobit zajednice, kako Grci ne bi ostali zarobljeni na ostrvu na svom putu ka Troji. Avram, sa druge strane, ne može da učini taj apel na razumevanje drugih. Žrtva koja se od njega traži nema u sebi univerzalnost, on je u težoj poziciji od tragičnog heroja Agamemnona pa je posledično i njegovo paradoksalno herojstvo mnogo veće. Kirkegor je kritikovao mediokritetski duh svojih savremenika u kojima je video težnju ka umanjivanju velikih ličnosti, i ostao je zapisan u istoriji, naspram svojih protivnika koji su igrali na sigurno.


Film The Believer iz 2001. godine, režisera Henrija Bina, zasnovan je na istinitoj priči o Danijelu Balintu. Mladi Danijel je bio Jevrejin koji je zajedno sa svojim vršnjacima pohađao veronauku i proučavao Talmud. Na jednom od časova, učitelj veronauke pita jednog od đaka za mišljenje o priči o Avramu i dečak počinje da recituje klasičan odgovor kako je Bog samo želeo da iskuša Avrama. Revoltiran ovim Danijel nudi svoje mišljenje: Čitava ova priča se vrti oko moći. Bog je želeo da demonstrira Avramu svoju moć nad njim, pa mu je pokazao da s njim može činiti šta hoće, čak zahtevati i jednu takvu žrtvu. Božija poruka je: Ja sam Sve, ti si Ništa. Bog je dakle jedan običan siledžija. Onog trenutka kada je Avram podigao ruku da zakolje sina on je postao ubica i nikakav Ovan to ne može promeniti. Dolazi do burne rasprave i Danijel istrčava iz učionice, prethodno izazvavši Boga da ga satre ako hoće.


Danijel izrasta u mladića opsednutog idejom moći i snage. On diže tegove, član je bande neonacista, i tuče Jevreje. Odlazi na predavanje jednog fašističkog intelektualca gde zagovara ubijanje istaknutih članova jevrejske zajednice. Nakon jednog incidenta, kada je sa svojim drugovima izazvao tuču u  restoranu sa košer hranom sudija im izriče kaznu da moraju pohađati časove savetovališta za žrtve Holokausta. Tom prilikom on nemilosrdno kritikuje prisutne za nepružanje otpora nacistima, rekavši da bi se svako na njihovom mestu suprotstavio dželatima. Jedan starac ispriča priču o tome kako je nacistička patrola uhvatila njega i njegovu porodicu dok su pokušavali da se prokrijumčare preko granice. Nemački vojnik je natakao njegovog trogodišnjeg sina na bajonet i podigao ga visoko tako da čoveku sinovljeva krv pada po glavi. Danijel je revoltiran, ne može da veruje da taj čovek nije ni pokušao da odbrani sina, da nije uradio ništa. Jedan jevrejski starčić ga pita: A šta možemo od tebe da naučimo, Danijele?


Tokom filma mi međutim vidimo da Danijel i dalje oseća veliko poštovanje prema jevrejskim svetim tekstovima i tradicijama, uporedo sa prezirom. On je u potpunosti podeljen u sebi. Noću sanja kako je on na mestu onog jevrejskog oca i kako nemačkom vojniku zubima otkida grkljan. Poenta koja nam se kao gledaocima nameće je da je upravo u nacizmu Danijel našao način da se poistoveti sa svojom vizijom jevrejskog Boga. U njegovoj izvitoperenoj slici Bog je sveden na biće čija se svirepost može dostići i sa kojim se može uhvatiti u koštac. Na svoj čudan način on i dalje ostaje vernikom, ali nam pokazuje sav dijapazon ovaploćenja koje vera u čoveku može uspostaviti.


 Balint, jevrejski neonacista, služi kao svojevrstan kontrapunkt Kirkegoru, i ukazuje na mnoge puteve kojima se ljudska misao o Bogu može zaputiti. Na nama je da procenimo da li postoje samo mnogi putevi, u besmrtnost ili propast, ili možda samo jedan pravi Put. Naš odgovor na to pitanje je upravo problem vere.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića