Radecki marš
Jozef Rot (1894-1939) je austrijski pisac jevrejskog porekla, najpoznatiji po svom delu Radecki marš, u kojem se bavi opadanjem i slomom Austrougarske monarhije. Pomenuti vojnički marš je u čast feldmaršala Jozefa Radeckog fon Radeca komponovao Johan Štraus i on je bio veoma popularan među oficirima poslednje velike katoličke imperije u Evropi. Njegovo izvođenje je stalno prisutan motiv u romanu, kao što je to i veliki portret Franje Josifa, poslednjeg austrijskog cara i oca ubijenog Franca Ferdinanda.
Protagonisti ove porodične sage su pripadnici slovenačke familije Trota, koja je od seljačkih korena zadobila plemstvo junačkim delom poručnika Trote koji je spasio život Franji Josifu u bici kod Solferina, kada se ovaj veoma neoprezno izložio paljbi neprijateljske vojske u povlačenju. Od tog momenta počinje priča, uvrštena i u školske čitanke, o junaku od Solferina, čiji je sin postao sreski načelnik a unuk poručnik u vojsci, po uzoru na dedu. Kroz živote ova tri muškarca opisan je život u carstvu, običaji u narodu i vojsci toga doba, i uopšte duh vremena koji je tada vladao. Radilo se o poslednjim decenijama jedne tradicionalne monarhije, poslednjeg nosioca nasledstva Svetog rimskog carstva, a samim tim i feudalnog uređenja države. Način života kojim su ti ljudi živeli, kao i čitave generacije njihovih predaka pre toga, bio je ugrožen tekovinama industrijskog kapitalizma, kao i socijalističkim idejama u vidu radničkog pokreta.
Osim tih spoljašnjih pretnji, ni sam režim nije bio pošteđen unutrašnje dekadencije i propadanja. Ono je najbolje oličeno u herojskom zaveštanju koje sin i unuk prvobitnog junaka prosto ne mogu da dosegnu. To zaveštanje je prisutno kao zasluga i privilegija iz prethodnog naraštaja na koju se oni mogu pozivati ali im sopstvena pozicija ne daje nikakvu mogućnost za ponavljanje nečeg sličnog. Sin junaka od Solferina je običan kancelarijski službenik a unuk, iako član vojske, jeste malodušan pripadnik nove generacije, ophrvan kockarskim dugovima i aferama sa udatim ženama. Jedan od retkih trenutaka kada on stupa u borbeno dejstvo jeste da bi razbio štrajk radnika. Nepostojanje kontinuiteta i stvarne veze sa slavnom prošlošću simbolično je predočeno u dedinom portretu koji stoji visoko na zidu, čije je crte jako teško razaznati usled igre svetlosti i senke, i čije pravilno sagledavanje ne mogu da postignu ni sin ni unuk.
Evo kako stanje u zemlji opisuje pesimista Hojnicki, poljski plemić i prijatelj glavnih junaka: ''Svršeno'', dopuni ga Hojnicki. ''Svršeno je s nama, s vama i vašim sinom i sa mnom. Mi smo, rekao bih, poslednji pripadnici jednog sveta u kojem još suvereni vladaju po milosti božjoj, a ludaci, kao ja, prave zlato. Slušajte! Gledajte!'' I Hojnicki ustade, pođe prema vratima, okrenu prekidač i na velikom lusteru zablistaše sijalice. ''Vidite li!'', reče Hojnicki. ''Ovo je doba elektriciteta, ne alhemije. I doba hemije, razumete! Znate li kako se ovo čudo zove? Nitroglicerin!'', ponovi on. ''Ne više zlato! U dvoru Franje Josifa često se još pale sveće! Shvatate li? Nitroglicerin i elektricitet će nas uništiti! I to vrlo brzo, vrlo brzo!''
Da se vremena menjaju pokazuju i brojni primeri korupcije oficirskog kora, koje upada u kockarske dugove, što se dogodi i najmlađem Troti. Kada bude suočen sa ultimatumom jednog zelenaša on vadi sablju da ga ubije i tako sačuva svoju vojničku čast ali to ipak ne čini. Stari pojmovi o časti. oličeni između ostalog u dvobojima, gube svoju moć pred vizijom krsta koja se ukazuje poručniku. Čini se zaista da je i sam Bog napustio cara i njegove podanike, kao i ceo sistem vrednosti do kojeg im je bilo stalo. U jednoj veoma dirljivoj sceni poručnikov sluga odlazi u svoje selo da bi podigao svoju ušteđevinu i tako spasao svog voljenog nadređenog:
'Poručnik se seti one jesenje noći u konjičkom garnizonu kada je iza svojih leđa čuo Onufrijeve teške korake. I seti se vojničkih humoreski, u tankim zelenim sveščicama, koje je čitao u vojničkoj biblioteci. Te su sveščice vrvele od dirljivih oficirskih slugu, trapavih seoskih momaka zlatna srca. Pa iako poručnik Trota nije imao nikakav književni ukus i iako se, kada je slučajno jednom čuo reč književnost, setio samo drame Zrinjski od Teodora Kernera i ničega više, ipak je uvek osećao neki potmuli otpor prema setnoj sladunjavosti tih knjižica i prema njihovim zlatnim likovima.
Poručnik Trota nije imao dovoljno iskustva da bi znao da i u stvarnosti postoje trapavi seoski momci plemenitog srca, i da i u lošim knjigama pišu mnoge istine iz života; samo što su loše napisane.
Poručnik Trota je uopšte bio prilično neiskusan.'
Roman se završava proslavom sedamdesetogodišnjice jubileja vladavine Franje Jozefa (opisana takođe u čuvenom romanu Roberta Muzila, Čovek bez osobina), vešću o ubistvu prestolonaslednika i početkom Prvog svetskog rata. Vrtlozi koji su potom usledili odneli su sa sobom ne samo jedan istorijski i civilizacijski kontinuitet već i mnogo života, od kojih je jedan pripadao supruzi pisca Rota, oboleloj od šizofrenije. Nju su pogubili nacionalsocijalisti. O čitavoj situaciji na starom kontinentu neposredno nakon dolaska Hitlera na vlast Rot je pisao svom prijatelju, piscu Štefanu Cvajgu: ''Uspeli su da uspostave vladavinu varvarstva. Nemojte se zavaravati. Pakao vlada.''
Osim tih spoljašnjih pretnji, ni sam režim nije bio pošteđen unutrašnje dekadencije i propadanja. Ono je najbolje oličeno u herojskom zaveštanju koje sin i unuk prvobitnog junaka prosto ne mogu da dosegnu. To zaveštanje je prisutno kao zasluga i privilegija iz prethodnog naraštaja na koju se oni mogu pozivati ali im sopstvena pozicija ne daje nikakvu mogućnost za ponavljanje nečeg sličnog. Sin junaka od Solferina je običan kancelarijski službenik a unuk, iako član vojske, jeste malodušan pripadnik nove generacije, ophrvan kockarskim dugovima i aferama sa udatim ženama. Jedan od retkih trenutaka kada on stupa u borbeno dejstvo jeste da bi razbio štrajk radnika. Nepostojanje kontinuiteta i stvarne veze sa slavnom prošlošću simbolično je predočeno u dedinom portretu koji stoji visoko na zidu, čije je crte jako teško razaznati usled igre svetlosti i senke, i čije pravilno sagledavanje ne mogu da postignu ni sin ni unuk.
Evo kako stanje u zemlji opisuje pesimista Hojnicki, poljski plemić i prijatelj glavnih junaka: ''Svršeno'', dopuni ga Hojnicki. ''Svršeno je s nama, s vama i vašim sinom i sa mnom. Mi smo, rekao bih, poslednji pripadnici jednog sveta u kojem još suvereni vladaju po milosti božjoj, a ludaci, kao ja, prave zlato. Slušajte! Gledajte!'' I Hojnicki ustade, pođe prema vratima, okrenu prekidač i na velikom lusteru zablistaše sijalice. ''Vidite li!'', reče Hojnicki. ''Ovo je doba elektriciteta, ne alhemije. I doba hemije, razumete! Znate li kako se ovo čudo zove? Nitroglicerin!'', ponovi on. ''Ne više zlato! U dvoru Franje Josifa često se još pale sveće! Shvatate li? Nitroglicerin i elektricitet će nas uništiti! I to vrlo brzo, vrlo brzo!''
Da se vremena menjaju pokazuju i brojni primeri korupcije oficirskog kora, koje upada u kockarske dugove, što se dogodi i najmlađem Troti. Kada bude suočen sa ultimatumom jednog zelenaša on vadi sablju da ga ubije i tako sačuva svoju vojničku čast ali to ipak ne čini. Stari pojmovi o časti. oličeni između ostalog u dvobojima, gube svoju moć pred vizijom krsta koja se ukazuje poručniku. Čini se zaista da je i sam Bog napustio cara i njegove podanike, kao i ceo sistem vrednosti do kojeg im je bilo stalo. U jednoj veoma dirljivoj sceni poručnikov sluga odlazi u svoje selo da bi podigao svoju ušteđevinu i tako spasao svog voljenog nadređenog:
'Poručnik se seti one jesenje noći u konjičkom garnizonu kada je iza svojih leđa čuo Onufrijeve teške korake. I seti se vojničkih humoreski, u tankim zelenim sveščicama, koje je čitao u vojničkoj biblioteci. Te su sveščice vrvele od dirljivih oficirskih slugu, trapavih seoskih momaka zlatna srca. Pa iako poručnik Trota nije imao nikakav književni ukus i iako se, kada je slučajno jednom čuo reč književnost, setio samo drame Zrinjski od Teodora Kernera i ničega više, ipak je uvek osećao neki potmuli otpor prema setnoj sladunjavosti tih knjižica i prema njihovim zlatnim likovima.
Poručnik Trota nije imao dovoljno iskustva da bi znao da i u stvarnosti postoje trapavi seoski momci plemenitog srca, i da i u lošim knjigama pišu mnoge istine iz života; samo što su loše napisane.
Poručnik Trota je uopšte bio prilično neiskusan.'
Roman se završava proslavom sedamdesetogodišnjice jubileja vladavine Franje Jozefa (opisana takođe u čuvenom romanu Roberta Muzila, Čovek bez osobina), vešću o ubistvu prestolonaslednika i početkom Prvog svetskog rata. Vrtlozi koji su potom usledili odneli su sa sobom ne samo jedan istorijski i civilizacijski kontinuitet već i mnogo života, od kojih je jedan pripadao supruzi pisca Rota, oboleloj od šizofrenije. Nju su pogubili nacionalsocijalisti. O čitavoj situaciji na starom kontinentu neposredno nakon dolaska Hitlera na vlast Rot je pisao svom prijatelju, piscu Štefanu Cvajgu: ''Uspeli su da uspostave vladavinu varvarstva. Nemojte se zavaravati. Pakao vlada.''
Коментари
Постави коментар