O Revoluciji, dželatu, Proviđenju i drugim stvarima

''Svi mi smo vezani za presto Vrhovnog bića rastegljivim lancem koji nas zauzdava a da nas ne porobljava. Najveličanstveniji aspekat univerzalnog poretka stvari je postupanje slobodnih bića pod božanskim upravljanjem. Slobodni robovi, oni postupaju po svojoj sopstvenoj volji i pod nužnošću: oni zapravo čine ono što žele a da nisu u stanju da poremete opšte planove. Svaki od njih stoji u središtu sfere aktivnosti čiji se prečnik menja u skladu sa odlukom večne geometrije, koja može da proširuje volju, ograničava je, potire i upravlja njom bez menjanja njene prirode.'' Ove uvodne reči u Spisima o Revoluciji Žozefa de Mestra na jezgrovit način predočavaju osnovu njegovog stanovišta po pitanju božanskog Proviđenja i posledično tome, po pitanju Francuske revolucije.


Žozef de Mestr (1753-1821) je bio francuski Savojac (oduvek se odlikovao lokal-patriotizmom i deklarisao kao pripadnik ove pokrajine i sledstveno tome kao podanik kralja Pijemonta i Sardinije), filozof, pisac, diplomata, monarhista i jedan od intelektualnih vođa antiprosvetiteljskog pokreta kao i veliki protivnik Francuske revolucije i svega što ona predstavlja. Proveo je deset godina u Sankt Peterburgu kao diplomatski izaslanik gde je pred kraj mandata pao u nemilost ruskih vlasti zbog optužbe da je u saradnji sa jezuitima radio na preobraćanju domaćeg stanovništva u katoličanstvo. Do kraja života nepokolebljivi katolik i odan papi, de Mestr je bio i vatreni protivnik protestantizma, vere koju je smatrao 'najvećim neprijateljem Evrope kojeg je važno ugušiti svim sredstvima izuzev zločinima', i 'smrtonosnim čirom koji se kači za sve suverenitete i neprekidno ih glođe' kao i 'ocem anarhije'. 

Jedan deo njegovih Razgovora u Peterburgu kod nas je objavljen pod naslovom O dželatu. Kroz razgovor tri lica - viteza, senatora i grofa, de Mestr na svoj aristokratski i konzervativan način govori o raznim problemima. Prvo se osvrće na zamerke koje mnogi ljudi upućuju pojmu božanske pravde, tvrdeći da ga pogrešno postavljaju. Ne radi se o tome da su zli ljudi na ovom svetu nagrađeni za svoju zloću a dobri kažnjeni za svoju dobrotu već sve njih jednako pogađaju univerzalna pravila - dakle u nekoj opštoj nesreći jednako mogu stradati i jedni i drugi. Pravo pitanje je zapravo: Zašto zli ljudi nisu lišeni dobara koja sleduju vrlim ljudima a dobri ljudi pošteđeni zala koja snalaze rđave ljude? De Mestr takođe tvrdi da je svaki čovek obdaren intelektualnom savešću koja mu nepogrešivo govori da li je neki postupak ispravan ili ne, pa čak i ako istraje na lošim postupcima, njega zbog toga peče savest i on nastoji da se iskupi na neki način. Po njemu, ta savest može doći samo od božanskog bića.


Jedna od stvari u kojima se on stavlja naspram filozofa moderne i prosvetiteljstva jeste stav prema divljacima, primitivnim plemenima ljudi koji žive (i dan danas) u mnogim krajevima naše planete. Dok ovi prvi smatraju da divljaci predstavljaju začetke ljudskog razvoja koji igrom slučaja nikada nisu nastavili svoj razvitak već su ostali na niskom stadijumu, de Mestr ovakvo stanovište kategorički odbija. Po njemu su oni primer degeneracije koja nastupa nakon nekog prethodnog višeg stupnja i njihov jezik je zapravo primer vekovnog kvarenja nekog starijeg, boljeg jezika. Do te degeneracije i propadanja došlo je usled povrede moralnog reda nekog od predaka, za šta je čitavo potomstvo kažnjeno, jer kada je jednom zapalo u nemoralno stanje ono je nužno moralo sve više i više propadati sa svakom sledećom generacijom. Naravno, u ovakvom viđenju nema ni traga od idiličnog posmatranja divljaka kao kod Žan Žaka Rusoa (teorija o plemenitom divljaku) kojeg De Mestr s pravom kritikuje kao jednog od najvećih sofista i najštetnijih filozofa svih vremena.

Evo kako on o njima govori, vrlo oštro i bez traga neke bolećive sladunjavosti, za šta uostalom optužuje katoličke sveštenike koji su o plemenima Južne Amerike pisali i govorili sa preteranom popustljivošću: ''Ne može se ni trena zadržati pogled na divljaku, a ne pročitati anatemu ispisanu, ne kažem samo na njegovoj duši, nego i na spoljašnjem obliku njegovog tela. To je nakazno dete, snažno i besno, na koje plamen inteligencije baca samo bledi, povremeni sjaj. Strašna, teška ruka u tim žrtvovanim rasama briše dve značajne odlike naše veličine: predviđanje i mogućnost usavršavanja. Divljak će poseći drvo da bi sa njega sakupio plodove, ispregnuće vola koga mu je misionar maločas poverio, pa će ga skuvati na vatri koju je založio pomoću drveta od kojeg je napravljen plug. On nas poznaje već trista godina a od nas nije želeo ništa osim baruta da ubije svoje protivnike i alkohola da ubija sebe i da pritom nikada nije pomislio da sam sebi napravi te stvari: za njih se oslanja na našu pohlepu, koja ga nikada neće ostaviti na cedilu. Kao što se najbednije i najogavnije supstance i dalje mogu pokvariti, tako se i poroci svojstveni čovečanstvu mogu dodatno iskvariti kod divljaka.On je lopov, on je surov, on je raskalašan, ali on je sve to na drugačiji način od nas. Da bismo postali zlikovci mi prevazilazimo svoju prirodu a divljak je sledi, on ima glad za zločinom i takođe ne oseća nikakvu grižu savesti. Dok sin ubija svog oca da ga sačuva od muka starosti, njegova žena u svojoj utrobi uništava plod njihove surove požude kako se ne bi mučila da ga doji. Čupa krvavu kosu sa živog čoveka, svog neprijatelja, rasporava ga, peče ga i jede pevajući...''


Jedno od zanimanja koje De Mestr veoma ceni jeste pozicija dželata, kao nekoga ko garantuje opstanak reda u društvu. Dželat je taj koji presuđuje zločincu - oceubici, lopovu, secikesi, i na taj način sprovodi pravdu. Kada ne bi bilo nikoga da vrši njegovu nezahvalnu dužnost čitavo ljudsko društvo bi za tili čas ogrezlo u krvi do guše, i nijedan zločin ne bi ostao nepočinjen. Po njemu je primer Francuske revolucije pokazao da nekada i samo Proviđenje umeša svoje prste i za prolivenu kraljevsku krv u veoma kratkom vremenskom razmaku uzme u odmazdu na desetine hiljada života njegovih ubica (Dantona, Robespjera i ostale): ''Svaka prolivena kap krvi Luja XVI će Francusku stajati reka krvi, možda će četiri miliona Francuza platiti svojim životima za veliki nacionalni zločin antireligijske i antidruštvene pobune, krunisane kraljeubistvom.''

De Mestr, ponukan istorijskim okolnostima u kojima je živeo, često koristi oštre i pomalo šokantne tvrdnje, što je nagnalo neke da ga smatraju isključivo provokatorom, ali on je takođe i klasično obrazovan intelektualac, odnegovan na antičkoj i latinskoj tradiciji, te često citira Homera, Ovidija, Sofokla i druge antičke autore. Jednako plene njegove profinjene lingvističke analize, kao i razmatranje biblijskih Psalama Davidovih u kojima se stavlja akcenat na vođenje života koji je mio Bogu a ljubav definiše kao bezuslovna vera u ljubljeno biće. U Spisima o Revoluciji on dovršava svoju opservaciju o satanističkim aspektima tog prevrata apelom na sve pobunjenike da se pokaju i povinuju duhovnom kralju rečima iz latinske himne: Hristos komanduje, on vlada, on je pobednik (Christus imperat, Christus regnat, Christus vincit).


Danas malo poznat, De Mestr nije intelektualac kojeg bi svojatali desničari (on je konzervativac iz jednog prohujalog doba, pre podele, uvredljive za inteligenciju čoveka od integriteta, na levicu i desnicu) a sa svojim rigoroznim stavovima po pitanju vere sigurno nije blizak ni današnjoj razblaženoj verziji Katoličanstva, predvođenog papom-klovnom, koje sve više uzmiče pred militantnim borcima za ljudska prava i dozvolu svega i svačega. Živeo je u vremenima velikih potresa i nadao se da će ljudi izvući pouke iz njih, međutim umesto toga je došlo do generacijske degeneracije (umne i fizičke) koju je on tako dobro opažao i analizirao. Možda je i bolje što nije doživeo da je vidi.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Dead or Alive: gole ženske i lažni kung fu

Trideset i treći stepen

Gradovi i himere Jovana Dučića