Dvojna definicija nadrealizma i blizanački vrhovi Dejvida Linča
Francuz Andre Breton je bio osnivač nadrealizma kao pravca u umetnosti i autor Manifesta nadrealizma, prvi put objavljenog 1924. godine. Evo jednog primera njegovog razmatranja umetničkog postupka, dakle šta je to što treba da bude naša ideja vodilja kada stvaramo:
"Jedino me još od svega zanosi reč sloboda. Smatram tu reč sposobnom da neograničeno održava oprobani ljudski fanatizam. Ona bez sumnje odgovara mojoj jedinoj legitimnoj težnji. Među toliko nemilosti koje nasleđujemo, moramo itekako priznati da nam je ostavljena najveća sloboda duha. Na nama je da je ne zloupotrebimo teško. Svesti maštu na ropsko pokoravanje, čak i kad bi se radilo o onom što se grubo naziva srećom znači izmaknuti svemu što čovek u dubini sebe sama nalazi kao vrhovnu pravednost. Jedino me mašta obaveštava o onome što može biti i to je dovoljno da malo digne strašnu zabranu; a dovoljno je i da joj se ja prepustim bez strepnje da ću se prevariti (kao da se čovek može prevariti više). Gde ona počinje da postaje rđava i gde se zaustavlja sigurnost duha? Za duh, mogućnost da luta nije li pre prilika za dobro?''
Ovo je naravno reakcija na realistički stil u književnosti, koji je Breton lično smatrao preterano suvoparnim i nesnosno dosadnim. On navodi jedan pasus iz romana Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog u kojem se opisuje izgled jedne sobe, na po njemu vrlo neoriginalan način. Ništavne stvari poput rasporeda pokućstva opisane su u dosta detalja i bez ikakve imaginacije, dakle kao jedna prazna slika. I van književnosti, realistički stav, inspirisan pozitivizmom, neprijateljski je nastrojen prema svakom intelektualnom i moralnom poletu. Breton ga se grozi, jer je po njegovim rečima, sačinjen od osrednjosti, mržnje i plitke naduvenosti. Kao odgovor na to on inspiraciju nalazi u teoriji snova Sigmunda Frojda. Ilogičnost i iracionalnost koje su na delu dok sanjamo treba preneti u stvaranje umetnosti, odnosno pravi se jednakost između logike sna i kreativnog procesa. Evo kako Breton definiše nadrealizam:
NADREALIZAM - Čist psihički automatizam, kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo na ma koji drugi način, stvarno delovanje misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vršio razum, izvan svake estetske ili moralne preokupacije.
Zamislite da pišete neki tekst. Dok smišljate kako da sastavite rečenice, čime da počnete i koja će biti vaša poruka, vaše misli su haotične i nesređene. Nekad se setite nečega što nema nikakve veze sa onim što radite, misli vam odlutaju, ali se onda prenete i vratite na posao. Padne vam i nešto nevaljalo na um, neka lascivnost, možda prozivka nekog čitaoca ili čitavog dela čitalačke publike. Međutim, vi onda dorađujete tekst, izbacujete suvišne ili uvredljive stvari, razum vrši svoju kontrolu i na kraju je vaš tekst kao jedno smerno dete, umiveno, oprano, podsečenih noktiju, savršeno uredne i ispeglane odeće. Breton je to smatrao osrednjošću. Vi sebe svodite na najmanji zajednički imenitelj, ne rizikujete, možda ste čak i odustali od neke sjajne ideje jer niste bili sigurni kako da je predočite, i time naravno vršite nepravdu prema sebi ali i čitaocima.
Njegov pristup je naravno povukao sa sobom izvesne probleme. Ako razumu onemogućimo da učestvuje u kreativnom procesu, šta će od toga nastati? Zbrka, metež, gomila nekoherentnih rečenica? Čini se da je tako, odnosno razum nam to sugeriše. Pesme ranih nadrealista nas zbunjuju, a vrlo često i sablažnjuju, kao u slučaju Lotreamona. Naravno, odgovor se nameće sam po sebi, razum treba da bude isključen i u procesu recepcije dela, ono ima osobinu snoviđaja i tako treba i da ga percipiramo.
Međutim, posle ove definicije, Breton navodi i definiciju nadrealizma iz Enciklopedije filozofije, očigledno je smatrajući podjednako prikladnom:
Nadrealizam se zasniva na verovanju u višu realnost izvesnih oblika asocijacija zanemarenih do njega, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli. On teži da definitivno uništi sve ostale psihičke mehanizme i da ih zameni u razrešavanju glavnih problema života.
Ova definicija već deluje jasnije. Prva se odnosi više na metodiku, druga na svrhu ovoga pravca. Ideja da postoji nekakav nad-svet, iznad ovog našeg koji opažamo čulima, veoma je stara i vidimo je kako u filozofiji (Platon), tako naravno i u svetskim religijama. Za ljude koji dolaze do ovakvih viših misterija, filozofe, naučnike, religijske vođe, smatra se da su prošli kroz poseban proces inicijacije.
Nadrealizam kao pravac je uticao na brojne autore iz različitih oblasti umetnosti a neki od njih se s pravom smatraju najvećim umetnicima dvadesetog veka. Salvador Dali, Alehandro Hodorovski, Šinja Cukamoto i naravno, jedan od mojih omiljenih filmskih režisera, Dejvid Linč.
Tokom čitave svoje karijere filmskog reditelja, Linč je negovao osobeno nadrealistički pristup, u toj meri da je po njemu nastao izraz linčovski (lynchian) da označi posebnu vrstu filmskog postupka u kojem se pokazuje da se u nečemu što je naizgled banalno zapravo krije nešto morbidno, užasno. Kao autor, on je uvek bio u situaciji da nailazi na nerazumevanje, kako publike, tako i njegovih poslodavaca, filmskih studija i televizijskih kuća. U svojoj kultnoj TV seriji Twin Peaks bio je primoran da obelodani identitet ubice Lore Palmer već na početku druge sezone, iako to nije uopšte planirao. Takva vrsta mešanja u kreativni proces ga je izludela a seriju skoro upropastila. Srećom, treća sezona koja se ove godine emituje nakon dvadeset i pet godina pauze, pošteđena je toga i Linč ima punu slobodu.
Serija se dešava u američkom gradiću u kojem ništa nije kako izgleda. Stanovnici kriju mnoge tajne, stvari koje tradicionalno imaju auru dobrote i pozitivne vrednosti ovde pokazuju svoje mračno naličje - radi se o osnovnim međuljudskim odnosima kao što su porodica, prijateljstvo, ljubavne veze. Međutim, šta se krije iza naslova serije a imena gradića, Twin Peaks? Da je dualizam, dve strane novčića, lajtmotiv koji se sve vreme provlači očigledno je svakom ali zašto reč vrhovi. Odnosi li se ona samo na planine ili na još neke vrhunce?
Da bismo to shvatili moramo razmotriti glavnu narativnu liniju. Tokom istrage ubistva maloletne Lore Palmer, najpopularnije devojke u gradiću, saznaje se da je upravo njen otac Liland ubica. On ju je takođe godinama seksualno zlostavljao. Međutim, on je to činio dok je bio pod uticajem zlog demona pod imenom Bob, dakle bio je posednut. Bob je u njegovo telo ušao još dok je bio dečak. Postoji i entitet koji stoji nasuprot Bobu, a zove se Majk, i on nastanjuje telo Filipa Džerarda, jednorukog prodavca cipela. Džerard istražiteljima kaže kako su Majk i Bob bili drugovi i partneri u zločinu. Majk se međutim pokajao i preobratio kada je, po njegovim rečima, video lice pravog Boga. On je odmah potom odsekao svoju ruku sa zlom tetovažom koja kaže Vatro, hodaj sa mnom jer ona simbolizuje demonski uticaj. Dakle, dolazi do pročišćenja, odbacivanja mračne strane i simboličnog gesta (odsecam sopstvenu ruku da ne bih njome ubijao). Bob se međutim nije pokajao i Majk od tada pokušava da ga zaustavi.
Ovo deluje kao klasična priča o večnoj borbi između dobra i zla, pogotovo kada su ovako jasno odvojeni. Međutim, oni to naravno ne mogu ostati. Glavni istražitelj, i glavni junak serije, specijalni agent FBI Dejl Kuper, slika je i prilika čistog i neukaljanog junaka, princa na belom konju. On je uvek ljubazan, nasmejan i dobro raspoložen. Međutim, postoji nešto nekonvencionalno u njemu, za razliku od njegovog druga u istrazi, šerifa Trumana, koji je racionalista, čovek zdravog razuma. Tokom istrage se saznaje da u šumama koje okružuju gradić postoje dva natprirodna mesta, Bela i Crna Loža. Belu ložu nastanjuju sile dobra dok Bob i ostali demoni potiču iz Crne lože. Da bismo dospeli u Belu ložu moramo prvo proći kroz Crnu ložu i suočiti se sa onim najgorim u sebi. Pokažemo li tom prilikom ma i najmanji strah propašćemo. U poslednjoj epizodi druge sezone, nakon koje je usledila pauza od dvadeset i pet godina, upravo to se dogodilo agentu Kuperu. On odlazi u Crnu ložu da bi spasao otetu Eni, svoju devojku, od svog bivšeg partnera iz FBI, Vindama Erla. Tu sreće svog zlog dvojnika, prestravljuje se i na kraju iz lože izlazi dvojnik, posednut Bobom, a to se vidi kada u ogledalu vidimo njegov odraz umesto Kuperov.
Šta se sada dešava, dvadeset pet godina kasnije, u prve četiri epizode treće sezone? Zli Kuper, kojeg kontroliše Bob, kao što je to ranije bio slučaj sa Lilandom Palmerom, svakakva je nepočinstva počinio tokom svog dugog boravka napolju. Hoće li ga uhvatiti policija, bivši partneri iz FBI, hoće li tragično završiti kao i Lorin otac, koji se ubio u zatvoru nakon što je shvatio šta je učinio? Ne, njega će morati da ubije dobri Kuper koji je dvadeset pet godina čamio u Crnoj loži u stanju katatonije. On konačno izlazi napolje jer je istekao rok za Boba koji se mora vratiti nazad. Bob, tj. zli Kuper, međutim pravi smicalicu pomoću koje ipak ostaje u realnom svetu, i sada Filip Džerard, jednoruki čovek koji je već prošao kroz čitav proces šalje viziju dobrom Kuperu u kojoj mu kaže da sada jedan od njih dvojice mora umreti pošto ne mogu obojica da ostanu napolju.
Iako je na veoma zamršen način izvedena, što nas kao gledaoce naravno zabavlja i čime se dobija serija sa velikom umetničkom potentnošću, poruka koja stoji iza cele priče je veoma jasna. Da bi postigao celovitost ličnosti i spoznaju Božije istine, čovek se mora suočiti sa svojom tamnom stranom, sa onim što je u njegovoj duši najniže i najdalje od Boga. To je onaj blizanački vrh iz naslova, koji je upravo vrhunac, a ne dno. Kada gledamo zlog Kupera kako se suvereno poigrava sa ljudima oko sebe, mi smo na neki morbidni način očarani, on se obraća onim skrivenim porivima u svakom od nas, kojih se stidimo ali koji nam pružaju veliko zadovoljstvo i traže da budu ispunjeni. U svakom jagnjetu se krije tigar, on se može probuditi u svakom trenu, i velika je snaga volje potrebna da bi se zauzdao i kontrolisao. Ali da bismo stvarno napredovali mi ga ne možemo negirati, mi se s njim moramo suočiti, kao sa našim integralnim delom. Čitav proces se može lepo ilustrovati hegelovskom trijadom: dobri Kuper (teza) poništen je zlim Kuperom (antiteza), da bi se kroz taj sukob i sučeljavanje postigla sinteza, odnosno finalni Kuper kojeg treba očekivati na kraju serije. Takvim gledanjem na stvari razrešava se i dilema o dvema ložama, ne postoje Bela i Crna loža kao dva odvojena mesta, ona su zapravo sve vreme jedna te ista soba, sa crno-belim linijama na podu, čak se i pokretima kamere sugeriše njihovo mešanje. Takođe, simbol sa tri trougla koji se tokom istrage otkrije takođe potkrepljuje ovakvo razmatranje procesa.
Ovo je naravno moje lično tumačenje serije, zasnovano na emocijama, razumu, intuiciji. Serija će se nastaviti i dalje, na veliko zadovoljstvo svih nas. Evo šta o tome ima da kaže sam Linč u svojoj knjizi Lov na veliku ribu, u poglavlju Priča koja se nastavlja:
''Volim da idem u drugi svet, volim misterije. I zato ne volim da znam stvari mnogo unapred. Volim osećanje otkrivanja. Mislim da je to velika stvar u vezi sa pričom u nastavcima. Da možeš da ulaziš unutra i ideš dublje i dublje i dublje. I onda počinješ da osećaš misteriju, a stvari počinju da dolaze.''
"Jedino me još od svega zanosi reč sloboda. Smatram tu reč sposobnom da neograničeno održava oprobani ljudski fanatizam. Ona bez sumnje odgovara mojoj jedinoj legitimnoj težnji. Među toliko nemilosti koje nasleđujemo, moramo itekako priznati da nam je ostavljena najveća sloboda duha. Na nama je da je ne zloupotrebimo teško. Svesti maštu na ropsko pokoravanje, čak i kad bi se radilo o onom što se grubo naziva srećom znači izmaknuti svemu što čovek u dubini sebe sama nalazi kao vrhovnu pravednost. Jedino me mašta obaveštava o onome što može biti i to je dovoljno da malo digne strašnu zabranu; a dovoljno je i da joj se ja prepustim bez strepnje da ću se prevariti (kao da se čovek može prevariti više). Gde ona počinje da postaje rđava i gde se zaustavlja sigurnost duha? Za duh, mogućnost da luta nije li pre prilika za dobro?''
Ovo je naravno reakcija na realistički stil u književnosti, koji je Breton lično smatrao preterano suvoparnim i nesnosno dosadnim. On navodi jedan pasus iz romana Zločin i kazna Fjodora Dostojevskog u kojem se opisuje izgled jedne sobe, na po njemu vrlo neoriginalan način. Ništavne stvari poput rasporeda pokućstva opisane su u dosta detalja i bez ikakve imaginacije, dakle kao jedna prazna slika. I van književnosti, realistički stav, inspirisan pozitivizmom, neprijateljski je nastrojen prema svakom intelektualnom i moralnom poletu. Breton ga se grozi, jer je po njegovim rečima, sačinjen od osrednjosti, mržnje i plitke naduvenosti. Kao odgovor na to on inspiraciju nalazi u teoriji snova Sigmunda Frojda. Ilogičnost i iracionalnost koje su na delu dok sanjamo treba preneti u stvaranje umetnosti, odnosno pravi se jednakost između logike sna i kreativnog procesa. Evo kako Breton definiše nadrealizam:
NADREALIZAM - Čist psihički automatizam, kojim se želi da izrazi, bilo usmeno, bilo pismeno, bilo na ma koji drugi način, stvarno delovanje misli. Diktat misli, u odsustvu svake kontrole koju bi vršio razum, izvan svake estetske ili moralne preokupacije.
Zamislite da pišete neki tekst. Dok smišljate kako da sastavite rečenice, čime da počnete i koja će biti vaša poruka, vaše misli su haotične i nesređene. Nekad se setite nečega što nema nikakve veze sa onim što radite, misli vam odlutaju, ali se onda prenete i vratite na posao. Padne vam i nešto nevaljalo na um, neka lascivnost, možda prozivka nekog čitaoca ili čitavog dela čitalačke publike. Međutim, vi onda dorađujete tekst, izbacujete suvišne ili uvredljive stvari, razum vrši svoju kontrolu i na kraju je vaš tekst kao jedno smerno dete, umiveno, oprano, podsečenih noktiju, savršeno uredne i ispeglane odeće. Breton je to smatrao osrednjošću. Vi sebe svodite na najmanji zajednički imenitelj, ne rizikujete, možda ste čak i odustali od neke sjajne ideje jer niste bili sigurni kako da je predočite, i time naravno vršite nepravdu prema sebi ali i čitaocima.
Njegov pristup je naravno povukao sa sobom izvesne probleme. Ako razumu onemogućimo da učestvuje u kreativnom procesu, šta će od toga nastati? Zbrka, metež, gomila nekoherentnih rečenica? Čini se da je tako, odnosno razum nam to sugeriše. Pesme ranih nadrealista nas zbunjuju, a vrlo često i sablažnjuju, kao u slučaju Lotreamona. Naravno, odgovor se nameće sam po sebi, razum treba da bude isključen i u procesu recepcije dela, ono ima osobinu snoviđaja i tako treba i da ga percipiramo.
Međutim, posle ove definicije, Breton navodi i definiciju nadrealizma iz Enciklopedije filozofije, očigledno je smatrajući podjednako prikladnom:
Nadrealizam se zasniva na verovanju u višu realnost izvesnih oblika asocijacija zanemarenih do njega, u svemoć sna, u nezainteresovanu igru misli. On teži da definitivno uništi sve ostale psihičke mehanizme i da ih zameni u razrešavanju glavnih problema života.
Ova definicija već deluje jasnije. Prva se odnosi više na metodiku, druga na svrhu ovoga pravca. Ideja da postoji nekakav nad-svet, iznad ovog našeg koji opažamo čulima, veoma je stara i vidimo je kako u filozofiji (Platon), tako naravno i u svetskim religijama. Za ljude koji dolaze do ovakvih viših misterija, filozofe, naučnike, religijske vođe, smatra se da su prošli kroz poseban proces inicijacije.
Nadrealizam kao pravac je uticao na brojne autore iz različitih oblasti umetnosti a neki od njih se s pravom smatraju najvećim umetnicima dvadesetog veka. Salvador Dali, Alehandro Hodorovski, Šinja Cukamoto i naravno, jedan od mojih omiljenih filmskih režisera, Dejvid Linč.
Tokom čitave svoje karijere filmskog reditelja, Linč je negovao osobeno nadrealistički pristup, u toj meri da je po njemu nastao izraz linčovski (lynchian) da označi posebnu vrstu filmskog postupka u kojem se pokazuje da se u nečemu što je naizgled banalno zapravo krije nešto morbidno, užasno. Kao autor, on je uvek bio u situaciji da nailazi na nerazumevanje, kako publike, tako i njegovih poslodavaca, filmskih studija i televizijskih kuća. U svojoj kultnoj TV seriji Twin Peaks bio je primoran da obelodani identitet ubice Lore Palmer već na početku druge sezone, iako to nije uopšte planirao. Takva vrsta mešanja u kreativni proces ga je izludela a seriju skoro upropastila. Srećom, treća sezona koja se ove godine emituje nakon dvadeset i pet godina pauze, pošteđena je toga i Linč ima punu slobodu.
Serija se dešava u američkom gradiću u kojem ništa nije kako izgleda. Stanovnici kriju mnoge tajne, stvari koje tradicionalno imaju auru dobrote i pozitivne vrednosti ovde pokazuju svoje mračno naličje - radi se o osnovnim međuljudskim odnosima kao što su porodica, prijateljstvo, ljubavne veze. Međutim, šta se krije iza naslova serije a imena gradića, Twin Peaks? Da je dualizam, dve strane novčića, lajtmotiv koji se sve vreme provlači očigledno je svakom ali zašto reč vrhovi. Odnosi li se ona samo na planine ili na još neke vrhunce?
Da bismo to shvatili moramo razmotriti glavnu narativnu liniju. Tokom istrage ubistva maloletne Lore Palmer, najpopularnije devojke u gradiću, saznaje se da je upravo njen otac Liland ubica. On ju je takođe godinama seksualno zlostavljao. Međutim, on je to činio dok je bio pod uticajem zlog demona pod imenom Bob, dakle bio je posednut. Bob je u njegovo telo ušao još dok je bio dečak. Postoji i entitet koji stoji nasuprot Bobu, a zove se Majk, i on nastanjuje telo Filipa Džerarda, jednorukog prodavca cipela. Džerard istražiteljima kaže kako su Majk i Bob bili drugovi i partneri u zločinu. Majk se međutim pokajao i preobratio kada je, po njegovim rečima, video lice pravog Boga. On je odmah potom odsekao svoju ruku sa zlom tetovažom koja kaže Vatro, hodaj sa mnom jer ona simbolizuje demonski uticaj. Dakle, dolazi do pročišćenja, odbacivanja mračne strane i simboličnog gesta (odsecam sopstvenu ruku da ne bih njome ubijao). Bob se međutim nije pokajao i Majk od tada pokušava da ga zaustavi.
Ovo deluje kao klasična priča o večnoj borbi između dobra i zla, pogotovo kada su ovako jasno odvojeni. Međutim, oni to naravno ne mogu ostati. Glavni istražitelj, i glavni junak serije, specijalni agent FBI Dejl Kuper, slika je i prilika čistog i neukaljanog junaka, princa na belom konju. On je uvek ljubazan, nasmejan i dobro raspoložen. Međutim, postoji nešto nekonvencionalno u njemu, za razliku od njegovog druga u istrazi, šerifa Trumana, koji je racionalista, čovek zdravog razuma. Tokom istrage se saznaje da u šumama koje okružuju gradić postoje dva natprirodna mesta, Bela i Crna Loža. Belu ložu nastanjuju sile dobra dok Bob i ostali demoni potiču iz Crne lože. Da bismo dospeli u Belu ložu moramo prvo proći kroz Crnu ložu i suočiti se sa onim najgorim u sebi. Pokažemo li tom prilikom ma i najmanji strah propašćemo. U poslednjoj epizodi druge sezone, nakon koje je usledila pauza od dvadeset i pet godina, upravo to se dogodilo agentu Kuperu. On odlazi u Crnu ložu da bi spasao otetu Eni, svoju devojku, od svog bivšeg partnera iz FBI, Vindama Erla. Tu sreće svog zlog dvojnika, prestravljuje se i na kraju iz lože izlazi dvojnik, posednut Bobom, a to se vidi kada u ogledalu vidimo njegov odraz umesto Kuperov.
Šta se sada dešava, dvadeset pet godina kasnije, u prve četiri epizode treće sezone? Zli Kuper, kojeg kontroliše Bob, kao što je to ranije bio slučaj sa Lilandom Palmerom, svakakva je nepočinstva počinio tokom svog dugog boravka napolju. Hoće li ga uhvatiti policija, bivši partneri iz FBI, hoće li tragično završiti kao i Lorin otac, koji se ubio u zatvoru nakon što je shvatio šta je učinio? Ne, njega će morati da ubije dobri Kuper koji je dvadeset pet godina čamio u Crnoj loži u stanju katatonije. On konačno izlazi napolje jer je istekao rok za Boba koji se mora vratiti nazad. Bob, tj. zli Kuper, međutim pravi smicalicu pomoću koje ipak ostaje u realnom svetu, i sada Filip Džerard, jednoruki čovek koji je već prošao kroz čitav proces šalje viziju dobrom Kuperu u kojoj mu kaže da sada jedan od njih dvojice mora umreti pošto ne mogu obojica da ostanu napolju.
Iako je na veoma zamršen način izvedena, što nas kao gledaoce naravno zabavlja i čime se dobija serija sa velikom umetničkom potentnošću, poruka koja stoji iza cele priče je veoma jasna. Da bi postigao celovitost ličnosti i spoznaju Božije istine, čovek se mora suočiti sa svojom tamnom stranom, sa onim što je u njegovoj duši najniže i najdalje od Boga. To je onaj blizanački vrh iz naslova, koji je upravo vrhunac, a ne dno. Kada gledamo zlog Kupera kako se suvereno poigrava sa ljudima oko sebe, mi smo na neki morbidni način očarani, on se obraća onim skrivenim porivima u svakom od nas, kojih se stidimo ali koji nam pružaju veliko zadovoljstvo i traže da budu ispunjeni. U svakom jagnjetu se krije tigar, on se može probuditi u svakom trenu, i velika je snaga volje potrebna da bi se zauzdao i kontrolisao. Ali da bismo stvarno napredovali mi ga ne možemo negirati, mi se s njim moramo suočiti, kao sa našim integralnim delom. Čitav proces se može lepo ilustrovati hegelovskom trijadom: dobri Kuper (teza) poništen je zlim Kuperom (antiteza), da bi se kroz taj sukob i sučeljavanje postigla sinteza, odnosno finalni Kuper kojeg treba očekivati na kraju serije. Takvim gledanjem na stvari razrešava se i dilema o dvema ložama, ne postoje Bela i Crna loža kao dva odvojena mesta, ona su zapravo sve vreme jedna te ista soba, sa crno-belim linijama na podu, čak se i pokretima kamere sugeriše njihovo mešanje. Takođe, simbol sa tri trougla koji se tokom istrage otkrije takođe potkrepljuje ovakvo razmatranje procesa.
Ovo je naravno moje lično tumačenje serije, zasnovano na emocijama, razumu, intuiciji. Serija će se nastaviti i dalje, na veliko zadovoljstvo svih nas. Evo šta o tome ima da kaže sam Linč u svojoj knjizi Lov na veliku ribu, u poglavlju Priča koja se nastavlja:
''Volim da idem u drugi svet, volim misterije. I zato ne volim da znam stvari mnogo unapred. Volim osećanje otkrivanja. Mislim da je to velika stvar u vezi sa pričom u nastavcima. Da možeš da ulaziš unutra i ideš dublje i dublje i dublje. I onda počinješ da osećaš misteriju, a stvari počinju da dolaze.''
Коментари
Постави коментар