Holivudski rukopis
Holivudski rukopis (podnaslov filmofilski udžbenik) je knjiga našeg proslavljenog scenariste, filmskog kritičara i profesora Filmske dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, Nebojše Pajkića. Pisana je pre svega za studente ali može biti veoma informativna i za laičkog filmofila, po pažnji koju poklanja i informacijama koje daje o režiserima iz tzv. 'Zlatnog doba' Holivuda (dvadesete i tridesete godine dvadesetog veka) kao što su Raul Volš, Nikolas Rej, Vilijam Velman i drugi. U svojoj analizi autora Pajkić se oslanja na američkog filmskog kritičara Endija Serisa, konkretno njegovo delo The American Cinema: Directors and Directions 1929–1968, na njegovu klasifikaciju velikog broja režisera, pri čemu se dovodi u pitanje njegovo eventualno potcenjivanje ili ideološka obojenost u vrednovanju nekih od njih.
Jedan od termina koji se provlači kroz čitavo delo jeste Amerikana u holivudskom filmu. Naime mnogi od prikazanih režisera su nastojali da uhvate autentični duh Amerike koju Pajkić naziva 'pred-linkolnovskom', karakterisanu odsustvom bilo kakvih granica i društvenih normi, u kojoj je naglasak na pojedinčevom solipsizmu i individualnom odnosu prema prirodi i društvenim zajednicama. U takvoj konstelaciji negativni predznak se stavlja pred demokratsko društvo i njegovu hipokriziju, kao i pred etablirana moralna načela koja zahtevaju da pojedinac žrtvuje svoju autonomiju kako bi im se prilagodio. Primer jednog takvog filma jeste Bjukenen jaše sam Bada Betikera o Teksašaninu koji se vraća kući sa dovoljno novca da započne vođenje brige o sopstvenom ranču i kojeg žitelji jednog korumpiranog gradića opljačkaju i smeste mu da je počinio ubistvo.
Očigledne su Pajkićeve simpatije za takvu otpadničku ikonografiju i tokom čitanja mi polako dolazimo do saznanja o uzrocima tih simpatija. Naime, u poglavlju o Klintu Istvudu Pajkić iznosi sledeću anegdotu: 'Kada sam negde 1973, pred bioskopom ''20. oktobar'' sreo jednog prijatelja, pasioniranog ljubitelja bi-bapa, marihuane i novoholivudskog doupa, s kojim sam delio svoje oduševljenje ranim Ričardsom, Milijusom, Hilom ili Kaufmanom, ili poznim Oldričem (Grisomova banda, npr) i Pekinpoom (sve od Horde... do Elite...) bio sam zapanjen njegovim brutalnim ali jezgrovitim (Kalahan je strejt - reče, paleći lulu iz koje se širila mistična aroma) nipodaštavanjem Zigelovog remek-dela koje se u ondašnjoj Jugoslaviji prikazivalo pod eksploataciono zavodljivim nazivom, Škorpion ubija.
Moj prijatelj je, naime, bio in. Njemu, šoferu interkontinentalnih teretnih kamiona (pa, on je bolje od mene, mizernog studenta dramaturgije, mogao da razume i Konvoj, Zigelovog hiperalkoholisanog, razočaranog štićenika), onomad je, kao i svakom narkofilu, čitaocu Barouza ili Timotija Lirija, bilo jasno da je Prljavi Heri za Srbe Hari, a za Sovjete Geri, reakcionaran, konzervativan junak. No, to svakako nije bilo jasno prosečnom Srbinu (ili Jugoslovenu, kako se tada imenovao srpski nacion). Jugosloveni su, u svom komunističkom kazamatu, bili aut. Hipnotisani titoizmom, slobodno su se mogli šepuriti svojim crvenim pasošem naokolo, jer su bili apsolutno opčinjeni vrlinama titoizma. Samo pod tom hipnozom se da objasniti činjenica da su ondašnji filmski kritičari, identično partijskim činovnicima i policijskim kulturtregerima, u američkom filmu, sem onog koji će biti verifikovan Čolić-Makavejevskim FEST-om, videli samo ordinarni kič, kapitalistički opijum za narod. Kada sam ondašnjem uredniku elitističkih ''Vidika'' doneo prikaz prve storije o Kalahanu, u kojoj sam relativizovao ''strejt'' kompleks Inspektora čiji će magnum 44 odrediti glavne tokove svetskog filma u drugoj polovini prethodnog stoleća, on me je obavestio da njegov list ne komentariše američki šund. On ne samo da nije čitao Lirija i Barouza, niti je imao predstavu kakva je razlika između Kembridža i Berklija, on nije čitao ni Benjamina ili Adorna. On, dakle, nije bio u stanju da se obruši na Prljavog Harija čak ni kao fašističkog agenta. Hoću da kažem da je taj urednik ''Vidika'' bio totalno out, kao i kompletan ondašnji komunistički establišment. Bili su aut jer nisu mislili, samo su slušali direktive partije, bilo da ih je pisao Krleža ili Bakarić, svejedno, Srbi su samo prisluškivali.'
Navedeni odlomak veoma lepo, budući da je iskren i ličan, prikazuje razloge Pajkićevog poistovećivanja sa američkim odmetnicima. S obzirom da oni, makar nominalno, stoje nasuprot nadirućoj viziji nove Amerike i novog liberal-kapitalističkog Holivuda a on, budući anti-komunista i nekonformista, stoji nasuprot partijske diktature i ignorantizma, u njemu se javlja saosećanje i identifikacija. Njihova borba je u neku ruku i njegova. Vremenom je naravno surova realnost pokazala da je navodna alternativnost Teksasa puka iluzija i da su pripadnici te i mnogih drugih konzervativnih američkih država u jednakoj meri sposobni za saučestvovanje u establišmentu (pomenuti Klint Istvud je režirao film Američki snajperista koji glorifikuje akcije američkog vojnika u ratu u Iraku).
Ono što je takođe karakteristično za ovu knjigu jeste specifičan stil autora, koji po svojoj idiosinkratičnosti i zakukuljenosti teško da ima pandana. Vitgenštajn je rekao da filozofija počinje onda kada jezik praznuje, a u Pajkićevom slučaju možemo reći da je ono što počinje povremena smehotresnost kao u sledećem primeru: 'No, iako Kegni, u jednom smislu, svojom nakaznom konstitucijom, krivonogi guzati kepec s licem nerazvijenog embriona i energijom perpetuum mobila, u bihejviorističkom ključu, na najeskpresivniji način izražava Volšovog pogrešnobirajućeg, pogrešnozaključujućeg, krčagidenavodudoksenerazbije protagonistu, on takođe svojim zastrašujućim fizičkim predispozicijama preti da Volšov kjerkegorskošopenhauerovski veltanšaung svede na nivo diktrejsijevske neo-dadaističke karikaturalnosti.'
Na kraju, treba konstatovati da je Pajkićeva sloboda pri pisanju prešla u domen potpune autoritarnosti jer je zbog prisustva izvesnog broja grešaka u pravopisu kao i pri pisanju engleskih termina očigledno da knjiga nije lektorisana. Takođe, kako se bližimo kraju, tekstovi postaju sve kraći, za razliku od početnih, kao da je autoru ponestalo vremena ili želje da svima pruži jednaku pažnju. Tako je obim poglavlja o Serđu Leoneu svega četiri stranice, pri čemu nijedan njegov film nije detaljno razmotren, dok odeljka o Semu Pekinpou uopšte i nema, iako ga Pajkić sve vreme pominje.
Holivudski rukopis je ipak vredno štivo za sve ljubitelje filma, pogotovo starije američke kinematografije, koje nudi obilje podataka o autorima i naslovima za koje možda niste do sada znali, kao i o žanrovima poput film noara ili vesterna. Ono takođe pruža uvid u površinske ili podzemne idejne tokove kako na filmu tako i na široj društveno-političkoj sceni.
Jedan od termina koji se provlači kroz čitavo delo jeste Amerikana u holivudskom filmu. Naime mnogi od prikazanih režisera su nastojali da uhvate autentični duh Amerike koju Pajkić naziva 'pred-linkolnovskom', karakterisanu odsustvom bilo kakvih granica i društvenih normi, u kojoj je naglasak na pojedinčevom solipsizmu i individualnom odnosu prema prirodi i društvenim zajednicama. U takvoj konstelaciji negativni predznak se stavlja pred demokratsko društvo i njegovu hipokriziju, kao i pred etablirana moralna načela koja zahtevaju da pojedinac žrtvuje svoju autonomiju kako bi im se prilagodio. Primer jednog takvog filma jeste Bjukenen jaše sam Bada Betikera o Teksašaninu koji se vraća kući sa dovoljno novca da započne vođenje brige o sopstvenom ranču i kojeg žitelji jednog korumpiranog gradića opljačkaju i smeste mu da je počinio ubistvo.
Očigledne su Pajkićeve simpatije za takvu otpadničku ikonografiju i tokom čitanja mi polako dolazimo do saznanja o uzrocima tih simpatija. Naime, u poglavlju o Klintu Istvudu Pajkić iznosi sledeću anegdotu: 'Kada sam negde 1973, pred bioskopom ''20. oktobar'' sreo jednog prijatelja, pasioniranog ljubitelja bi-bapa, marihuane i novoholivudskog doupa, s kojim sam delio svoje oduševljenje ranim Ričardsom, Milijusom, Hilom ili Kaufmanom, ili poznim Oldričem (Grisomova banda, npr) i Pekinpoom (sve od Horde... do Elite...) bio sam zapanjen njegovim brutalnim ali jezgrovitim (Kalahan je strejt - reče, paleći lulu iz koje se širila mistična aroma) nipodaštavanjem Zigelovog remek-dela koje se u ondašnjoj Jugoslaviji prikazivalo pod eksploataciono zavodljivim nazivom, Škorpion ubija.
Moj prijatelj je, naime, bio in. Njemu, šoferu interkontinentalnih teretnih kamiona (pa, on je bolje od mene, mizernog studenta dramaturgije, mogao da razume i Konvoj, Zigelovog hiperalkoholisanog, razočaranog štićenika), onomad je, kao i svakom narkofilu, čitaocu Barouza ili Timotija Lirija, bilo jasno da je Prljavi Heri za Srbe Hari, a za Sovjete Geri, reakcionaran, konzervativan junak. No, to svakako nije bilo jasno prosečnom Srbinu (ili Jugoslovenu, kako se tada imenovao srpski nacion). Jugosloveni su, u svom komunističkom kazamatu, bili aut. Hipnotisani titoizmom, slobodno su se mogli šepuriti svojim crvenim pasošem naokolo, jer su bili apsolutno opčinjeni vrlinama titoizma. Samo pod tom hipnozom se da objasniti činjenica da su ondašnji filmski kritičari, identično partijskim činovnicima i policijskim kulturtregerima, u američkom filmu, sem onog koji će biti verifikovan Čolić-Makavejevskim FEST-om, videli samo ordinarni kič, kapitalistički opijum za narod. Kada sam ondašnjem uredniku elitističkih ''Vidika'' doneo prikaz prve storije o Kalahanu, u kojoj sam relativizovao ''strejt'' kompleks Inspektora čiji će magnum 44 odrediti glavne tokove svetskog filma u drugoj polovini prethodnog stoleća, on me je obavestio da njegov list ne komentariše američki šund. On ne samo da nije čitao Lirija i Barouza, niti je imao predstavu kakva je razlika između Kembridža i Berklija, on nije čitao ni Benjamina ili Adorna. On, dakle, nije bio u stanju da se obruši na Prljavog Harija čak ni kao fašističkog agenta. Hoću da kažem da je taj urednik ''Vidika'' bio totalno out, kao i kompletan ondašnji komunistički establišment. Bili su aut jer nisu mislili, samo su slušali direktive partije, bilo da ih je pisao Krleža ili Bakarić, svejedno, Srbi su samo prisluškivali.'
Navedeni odlomak veoma lepo, budući da je iskren i ličan, prikazuje razloge Pajkićevog poistovećivanja sa američkim odmetnicima. S obzirom da oni, makar nominalno, stoje nasuprot nadirućoj viziji nove Amerike i novog liberal-kapitalističkog Holivuda a on, budući anti-komunista i nekonformista, stoji nasuprot partijske diktature i ignorantizma, u njemu se javlja saosećanje i identifikacija. Njihova borba je u neku ruku i njegova. Vremenom je naravno surova realnost pokazala da je navodna alternativnost Teksasa puka iluzija i da su pripadnici te i mnogih drugih konzervativnih američkih država u jednakoj meri sposobni za saučestvovanje u establišmentu (pomenuti Klint Istvud je režirao film Američki snajperista koji glorifikuje akcije američkog vojnika u ratu u Iraku).
Ono što je takođe karakteristično za ovu knjigu jeste specifičan stil autora, koji po svojoj idiosinkratičnosti i zakukuljenosti teško da ima pandana. Vitgenštajn je rekao da filozofija počinje onda kada jezik praznuje, a u Pajkićevom slučaju možemo reći da je ono što počinje povremena smehotresnost kao u sledećem primeru: 'No, iako Kegni, u jednom smislu, svojom nakaznom konstitucijom, krivonogi guzati kepec s licem nerazvijenog embriona i energijom perpetuum mobila, u bihejviorističkom ključu, na najeskpresivniji način izražava Volšovog pogrešnobirajućeg, pogrešnozaključujućeg, krčagidenavodudoksenerazbije protagonistu, on takođe svojim zastrašujućim fizičkim predispozicijama preti da Volšov kjerkegorskošopenhauerovski veltanšaung svede na nivo diktrejsijevske neo-dadaističke karikaturalnosti.'
Na kraju, treba konstatovati da je Pajkićeva sloboda pri pisanju prešla u domen potpune autoritarnosti jer je zbog prisustva izvesnog broja grešaka u pravopisu kao i pri pisanju engleskih termina očigledno da knjiga nije lektorisana. Takođe, kako se bližimo kraju, tekstovi postaju sve kraći, za razliku od početnih, kao da je autoru ponestalo vremena ili želje da svima pruži jednaku pažnju. Tako je obim poglavlja o Serđu Leoneu svega četiri stranice, pri čemu nijedan njegov film nije detaljno razmotren, dok odeljka o Semu Pekinpou uopšte i nema, iako ga Pajkić sve vreme pominje.
Holivudski rukopis je ipak vredno štivo za sve ljubitelje filma, pogotovo starije američke kinematografije, koje nudi obilje podataka o autorima i naslovima za koje možda niste do sada znali, kao i o žanrovima poput film noara ili vesterna. Ono takođe pruža uvid u površinske ili podzemne idejne tokove kako na filmu tako i na široj društveno-političkoj sceni.
Коментари
Постави коментар