Hronika beznađa
Ivo Andrić (1892-1975) je jedini srpski pisac koji je ovenčan Nobelovom nagradom za književnost. Rođen je u bosanskom gradu Travniku, a njegova dela se uglavnom bave životom u Bosni pod osmanskom vlašću. U romanu Travnička hronika (1942) on je dao jedan opširan i iscrpan opis svog rodnog mesta i njegovih različitih društvenih slojeva i veroispovesti. Prikazujući hrišćane - katolike kao i pravoslavce, muslimansku raju, bogate jevrejske trgovce, konzule stranih sila kao i osmanske velikodostojnike, Andrićeva hronika je primer širine pre negoli dubine. Ona svakom daje jednak prostor i dužnu pažnju ali njene ličnosti i grupacije nisu analizirane dublje, do samog temelja.
Glavni junak romana je Žan Davil, konzul Francuske imperije u usponu, predvođene Napoleonom. Radnja se dešava od momenta njegovog dolaska u Travnik da zastupa francuske interese 1807. sve do 1814. i pada Napoleona i povratka Burbona na presto, nakon čega se pozicija konzulata ukida. Davil je čovek u svojim četrdesetim godinama i spada u onu grupu starinski vaspitanih ljudi koji su u Francuskoj buržoaskoj revoluciji videli mogućnost sticanja građanskih sloboda ali koji su vrlo brzo ustukli pred jakobinskim terorom - u njegovom konkretnom slučaju to se dogodilo kada je video odsečenu ljudsku glavu nataknutu na sankilotsko koplje. Njegov najbliži saradnik Defose pripada mladoj generaciji Francuza koja ne deli uštogljene manire i izveštačenost Davilovog naraštaja, u pitanju je pravi tip novog čoveka koji je Revolucija iznedrila, direktan i bolno iskren, te između njih dvojice dolazi do čestih verbalnih sukoba. Na činjenično stanje u Bosni, da je u pitanju jedna izuzetno zaostala sredina, nastanjena primitivnim i zatucanim ljudima koji za bolje ne znaju a i ne žele da znaju, obojica reaguju drukčije. Davil je kategorički negativan prema Bosancima i ne smatra da za njihove bolesti ima bilo kakvog izgovora, dok mladi Defose pokušava da razume uzroke pojava na koje nailazi. Davil se s prezirom kloni svakog viška kontakta sa okolnim življem, Defose prosto uranja u sva iskustva koja su pri ruci.
Upravo pomenuta zaostalost i levantinska sklonost ka neiskrenosti, obmani i prevari, jeste jedan od stalnih lajtmotiva romana. Ona se ponavlja sve vreme tokom rivalstva dva konzulata, francuskog i austrijskog, u aktivnostima njihovih pomoćnika i slugu koji jedni druge špijuniraju, sapliću i sabotiraju na sve moguće načine, dok sve vreme traže audijenciju kod predstavnika Osmanskog carstva. Ta zaostalost je kontrastirana sa vrednostima koje implicitno promoviše napoleonski konzul Davil - izgradnja novog, sekularnog društva i razbijanje starih predrasuda i okova, i u toj zaostalosti jednako učestvuju kako tvrdokorni muslimani koji se ježe od svake novotarije, tako i katolički sveštenici koji nakon rasturanja Katoličke crkve u Francuskoj sve svoje nade polažu u Austriju.
Ta istočnjačka kob, koja ubija volju i u čoveku stvara osećaj beznađa, ispoljava se na više različitih načina. Sve pridošlice u bosanske krajeve - konzuli i njihove žene i pokućstvo, kao i strani trgovci i vojnici, vremenom klonu duhom. To važi čak i za tursku stranu nakon pada sultana Selima III, velikog reformatora koji je ubijen od strane reakcionarnih janjičara, a na veliku radost primitivnog muslimanskog življa koje je u njemu videlo izdajnika i otpadnika od vere. Pred kraj romana Davil opisuje svoje viđenje ljudske sudbine koje je veoma slično jednom drugom liku, Roti. Kao što je službenik Austrijskog konzulata, Rota, na sve načine pokušao da pobegne od siromašnog detinjstva u rodnoj Italiji da bi u poznom životnom dobu shvatio da je stekao novac ali malo šta drugog, odnosno da ga osećaj neumoljive prepuštenosti sudbini nikada nije napustio, tako isto razmišlja i Davil pred svoj odlazak iz konzulata, nakon Napoleonovog poraza koji je sa sobom odneo sve priče o promenama u vetar. Ovo su njegove reči:
''Pa ipak, teško je ne misliti, ne sećati se, ne videti. Dvadeset i pet godina mu je prošlo u traženju 'srednjeg puta' koji donosi smirenje i daje ličnosti ono dostojanstvo bez kojeg se ne može živeti. Dvadeset i pet godina se išlo, tražilo i nalazilo, gubilo i ponovo sticalo, od jednog 'zanosa' do drugog, a sada je, premoren, rastrzan u sebi, istrošen, došao na tačku sa koje je krenuo kad mu je bilo osamnaest godina. Znači da su svi putevi samo prividno išli napred, a u stvari vodili uokrug, kao varljivi lavirinti iz istočnjačkih priča, i tako ga, umornog i malodušnog, evo, doveli na ovo mesto, među pocepane hartije i ispreturane kopije, na tačku sa koje opet počinje krug, kao i sve druge tačke u krugu. Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani. Znači, zaključivala je umorna i pogrešna misao umornog čoveka, da uopšte nema puta i da je ovo kuda sada treba da ga povede, gegucajući, njegov hromi zaštitnik, moćni knez od Beneventa, samo deo toga kruga koji je sav bespuće. Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.''
Nakon sedam godina trošenja u Bosni konzul Davil gubi nadu i veru. Pobeđen je kako od svoje neposredne sredine tako i od vihora međunarodnog dešavanja. Roman se završava mučnim rečima jednog bega koji, u pravom tursko-balkanskom maniru, sa svojim pajtosima po ceo dan sedi u obližnjoj kahvi, puši, kafeniše i razglaba, a ima ovod kaže povodom poražavajućeg Davilovog odlaska:
'' - Sedam godina - kaže zamišljeno i otežući reči Hamdi-beg - sedam godina! A sjećate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga... toga... Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo će učiniti, te ovo neće. Svijet mu je tijesan, njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu ko jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treći očekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilenila. Pa, evo, i to bi i prođe. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzula i kavaza, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti ko da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvijek bilo.
Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su ćutali u očekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeći svi su uživali u dobroj, pobedničkoj tišini.''
Ono što treba napomenuti jeste da je Napoleonov poraz pao skoro u isto vreme kao i Karađorđev poraz u Prvom srpskom ustanku i kod Andrića su te dve stvari dovedene u vezu, budući slične po slobodarskim težnjama. Koliko god bi ovaj završni govor nadobudnog starca trebalo da nas natera na povraćanje u njemu se takođe oseća i piščeva arogancija. Kao što sam već pisao, apropo Dučića i Jovanovića, naša državnička misao bila je nadahnuta idejama Francuske revolucije, odnosno mi smo prema trulom Osmanskom carstvu i njegovim pašama stajali slično kao buržuji u Francuskoj pred starim feudalnim režimom. Onog momenta kada je naša država stekla nezavisnost ona je proširila svoje vidike i na druge teritorije, između ostalog i na Bosnu. Andrić je bio član organizacije Mlada Bosna i nakon atentata na Franca Ferdinanda bio je uhapšen pod sumnjom da je u njemu učestvovao. Iz svega toga nastao je Prvi svetski rat u kojem je Srbija podnela strašne žrtve a kasnije je pregažena kao plitak potok i u Drugom svetskom ratu da bi se sve završilo uspostavljanjem komunističkog režima. Svi ti događaji, krunisani raspadom SFRJ, grubo su se poigrali sa idejama i nadama naših najistaknutijih intelektualaca sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Danas su ljudi u Srbiji, Bosni ali i svim ostalim balkanskim državicama u sumornom položaju koji je veoma sličan onom iz Travničke hronike: siromašni i obespravljeni, oni se rado bore za status plaćenih robova, pri čemu im jedino preostaje upravo ona levantinska pomirenost sa sudbinom koje se Andrić toliko grozio. Ako su Srbi trijumfovali nad muslimanskim 'Jedan je Bog!', onda se mora konstatovati da su vremenom pali - prvo kao žrtve katoličkog kreda, potom komunistčkog bezbožništva i konačno savremenog, svevladajućeg posthrišćanskog vjeruju globalnog kapitalizma.
Glavni junak romana je Žan Davil, konzul Francuske imperije u usponu, predvođene Napoleonom. Radnja se dešava od momenta njegovog dolaska u Travnik da zastupa francuske interese 1807. sve do 1814. i pada Napoleona i povratka Burbona na presto, nakon čega se pozicija konzulata ukida. Davil je čovek u svojim četrdesetim godinama i spada u onu grupu starinski vaspitanih ljudi koji su u Francuskoj buržoaskoj revoluciji videli mogućnost sticanja građanskih sloboda ali koji su vrlo brzo ustukli pred jakobinskim terorom - u njegovom konkretnom slučaju to se dogodilo kada je video odsečenu ljudsku glavu nataknutu na sankilotsko koplje. Njegov najbliži saradnik Defose pripada mladoj generaciji Francuza koja ne deli uštogljene manire i izveštačenost Davilovog naraštaja, u pitanju je pravi tip novog čoveka koji je Revolucija iznedrila, direktan i bolno iskren, te između njih dvojice dolazi do čestih verbalnih sukoba. Na činjenično stanje u Bosni, da je u pitanju jedna izuzetno zaostala sredina, nastanjena primitivnim i zatucanim ljudima koji za bolje ne znaju a i ne žele da znaju, obojica reaguju drukčije. Davil je kategorički negativan prema Bosancima i ne smatra da za njihove bolesti ima bilo kakvog izgovora, dok mladi Defose pokušava da razume uzroke pojava na koje nailazi. Davil se s prezirom kloni svakog viška kontakta sa okolnim življem, Defose prosto uranja u sva iskustva koja su pri ruci.
Upravo pomenuta zaostalost i levantinska sklonost ka neiskrenosti, obmani i prevari, jeste jedan od stalnih lajtmotiva romana. Ona se ponavlja sve vreme tokom rivalstva dva konzulata, francuskog i austrijskog, u aktivnostima njihovih pomoćnika i slugu koji jedni druge špijuniraju, sapliću i sabotiraju na sve moguće načine, dok sve vreme traže audijenciju kod predstavnika Osmanskog carstva. Ta zaostalost je kontrastirana sa vrednostima koje implicitno promoviše napoleonski konzul Davil - izgradnja novog, sekularnog društva i razbijanje starih predrasuda i okova, i u toj zaostalosti jednako učestvuju kako tvrdokorni muslimani koji se ježe od svake novotarije, tako i katolički sveštenici koji nakon rasturanja Katoličke crkve u Francuskoj sve svoje nade polažu u Austriju.
Ta istočnjačka kob, koja ubija volju i u čoveku stvara osećaj beznađa, ispoljava se na više različitih načina. Sve pridošlice u bosanske krajeve - konzuli i njihove žene i pokućstvo, kao i strani trgovci i vojnici, vremenom klonu duhom. To važi čak i za tursku stranu nakon pada sultana Selima III, velikog reformatora koji je ubijen od strane reakcionarnih janjičara, a na veliku radost primitivnog muslimanskog življa koje je u njemu videlo izdajnika i otpadnika od vere. Pred kraj romana Davil opisuje svoje viđenje ljudske sudbine koje je veoma slično jednom drugom liku, Roti. Kao što je službenik Austrijskog konzulata, Rota, na sve načine pokušao da pobegne od siromašnog detinjstva u rodnoj Italiji da bi u poznom životnom dobu shvatio da je stekao novac ali malo šta drugog, odnosno da ga osećaj neumoljive prepuštenosti sudbini nikada nije napustio, tako isto razmišlja i Davil pred svoj odlazak iz konzulata, nakon Napoleonovog poraza koji je sa sobom odneo sve priče o promenama u vetar. Ovo su njegove reči:
''Pa ipak, teško je ne misliti, ne sećati se, ne videti. Dvadeset i pet godina mu je prošlo u traženju 'srednjeg puta' koji donosi smirenje i daje ličnosti ono dostojanstvo bez kojeg se ne može živeti. Dvadeset i pet godina se išlo, tražilo i nalazilo, gubilo i ponovo sticalo, od jednog 'zanosa' do drugog, a sada je, premoren, rastrzan u sebi, istrošen, došao na tačku sa koje je krenuo kad mu je bilo osamnaest godina. Znači da su svi putevi samo prividno išli napred, a u stvari vodili uokrug, kao varljivi lavirinti iz istočnjačkih priča, i tako ga, umornog i malodušnog, evo, doveli na ovo mesto, među pocepane hartije i ispreturane kopije, na tačku sa koje opet počinje krug, kao i sve druge tačke u krugu. Znači da ne postoji srednji put, onaj pravi, koji vodi napred, u stalnost, u mir i dostojanstvo, nego da se svi krećemo u krugu, uvek istim putem, koji vara, a samo se smenjuju ljudi i naraštaji koji putuju, stalno varani. Znači, zaključivala je umorna i pogrešna misao umornog čoveka, da uopšte nema puta i da je ovo kuda sada treba da ga povede, gegucajući, njegov hromi zaštitnik, moćni knez od Beneventa, samo deo toga kruga koji je sav bespuće. Samo se putuje. A smisao i dostojanstvo puta postoje samo utoliko ukoliko umemo da ih nađemo sami u sebi. Samo se putuje. Putuje se i troši i zamara.''
Nakon sedam godina trošenja u Bosni konzul Davil gubi nadu i veru. Pobeđen je kako od svoje neposredne sredine tako i od vihora međunarodnog dešavanja. Roman se završava mučnim rečima jednog bega koji, u pravom tursko-balkanskom maniru, sa svojim pajtosima po ceo dan sedi u obližnjoj kahvi, puši, kafeniše i razglaba, a ima ovod kaže povodom poražavajućeg Davilovog odlaska:
'' - Sedam godina - kaže zamišljeno i otežući reči Hamdi-beg - sedam godina! A sjećate li se kakva je onda uzbuna i povika bila zbog tih konzula i zbog toga... toga... Bunaparte? Te Bunaparta ovdje, te Bunaparta ondje. Te ovo će učiniti, te ovo neće. Svijet mu je tijesan, njegovoj sili nema mjere ni karara. A ovaj naš kaurluk bijaše digao glavu ko jalov klas. Te jedni se drže za skut francuskom, te drugi austrijskom konzulu, te treći očekuju moskovskog. Lijepo se izbezumila raja i povilenila. Pa, evo, i to bi i prođe. Digoše se carevi i slomiše Bunapartu. Konzuli će očistiti Travnik. Pominjaće se još koju godinu. Djeca će se na jaliji igrati konzula i kavaza, jašući na drvenim pritkama, pa će se i oni zaboraviti ko da nikad nisu ni bili. I sve će opet biti kao što je, po božjoj volji, oduvijek bilo.
Hamdi-beg zastade, jer ga je izdavao dah, a ostali su ćutali u očekivanju onoga što bi starac još mogao da kaže, i pušeći svi su uživali u dobroj, pobedničkoj tišini.''
Ono što treba napomenuti jeste da je Napoleonov poraz pao skoro u isto vreme kao i Karađorđev poraz u Prvom srpskom ustanku i kod Andrića su te dve stvari dovedene u vezu, budući slične po slobodarskim težnjama. Koliko god bi ovaj završni govor nadobudnog starca trebalo da nas natera na povraćanje u njemu se takođe oseća i piščeva arogancija. Kao što sam već pisao, apropo Dučića i Jovanovića, naša državnička misao bila je nadahnuta idejama Francuske revolucije, odnosno mi smo prema trulom Osmanskom carstvu i njegovim pašama stajali slično kao buržuji u Francuskoj pred starim feudalnim režimom. Onog momenta kada je naša država stekla nezavisnost ona je proširila svoje vidike i na druge teritorije, između ostalog i na Bosnu. Andrić je bio član organizacije Mlada Bosna i nakon atentata na Franca Ferdinanda bio je uhapšen pod sumnjom da je u njemu učestvovao. Iz svega toga nastao je Prvi svetski rat u kojem je Srbija podnela strašne žrtve a kasnije je pregažena kao plitak potok i u Drugom svetskom ratu da bi se sve završilo uspostavljanjem komunističkog režima. Svi ti događaji, krunisani raspadom SFRJ, grubo su se poigrali sa idejama i nadama naših najistaknutijih intelektualaca sa kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka. Danas su ljudi u Srbiji, Bosni ali i svim ostalim balkanskim državicama u sumornom položaju koji je veoma sličan onom iz Travničke hronike: siromašni i obespravljeni, oni se rado bore za status plaćenih robova, pri čemu im jedino preostaje upravo ona levantinska pomirenost sa sudbinom koje se Andrić toliko grozio. Ako su Srbi trijumfovali nad muslimanskim 'Jedan je Bog!', onda se mora konstatovati da su vremenom pali - prvo kao žrtve katoličkog kreda, potom komunistčkog bezbožništva i konačno savremenog, svevladajućeg posthrišćanskog vjeruju globalnog kapitalizma.
Коментари
Постави коментар