Istina o komandantu
Izdavačka kuća Vukotić media je nedavno objavila knjigu nazvanu Komandant, sa podnaslovom 'Vojnički put generala Ratka Mladića'. Autor knjige, Bojan Dimitrijević, istoričar i naučni savetnik u Institutu za savremenu istoriju, u poslednje vreme je u javnosti zapažen po učešću u revizionističkim procesima oko Draže Mihailovića (bio je član državne komisije za utvrđivanje okolnosti mesta Dražinog streljanja) i Milana Nedića, a sada je na red došao i general Mladić, verovatno jedna od najvećih žrtava kampanje ocrnjivanja i blaćenja od strane proponenata novog svetskog poretka u dvadeset i prvom veku.
Dešavanja koja su obeležila građanski rat u SFRJ i raspad te zemlje od 1992-1995 nemoguće je razumeti bez uvida u ono što se dogodilo pedeset godina ranije, u Drugom svetskom ratu. Kao što sam napisao u svom tekstu o Draži Mihailoviću taj sukob je završen potpunom okupacijom Srbije od strane KPJ, potpomognute sovjetskim tenkovima i uvođenjem strahovlade vojne hunte. Zločini ustaša i njihovih muslimanskih saveznika bili su stavljeni pod tepih, sa donešenom zvaničnom verzijom od navodno 120000 pobijenih Srba u Jasenovcu, dok se u depešama pukovnika Mihailovića na više mesta pominjala cifra od 600000. Nastupio je period obnavljanja zemlje tokom kojeg se vršila nasilna proizvodnja radničke klase uništenjem seljačkog staleža i njihovom migracijom u gradove (posledicu ovih kretanja vidimo danas u Srbiji, sa pojavom masovnog izumiranja sela). Zbog kolaboracije Tita sa zapadnim moćnicima protiv Staljina (nakon što je ovaj proglasio Josipa Broza izdajnikom revolucije 1948) u zemlju su došle desetine milijardi dolara bespovratnih kredita na čijem je osnovu izgrađena bajka o navodnom blagostanju i industrijskoj naprednosti zemlje. U stvarnosti, međutim, stvarane su fabrike koje su tržišno bile potpuno nekonkurentne, prosto predodređene za kasnije dovođenje do bankrota i privatizacije čime se otvorio prostor za stvaranje masovne jeftine radne snage, bilo u samoj državi, ili u vidu gastarbajtera.
Međutim, najvažnija stvar odigrala se procesom indoktrinacije čitavih generacija Srba na novoj, komunističkoj matrici u kojoj je poželjno identifikovati se kao Jugosloven (fiktivna, nepostojeća nacija) a eventualno srpsko, narodno ili ne daj Bože seljačko poreklo mrzeti iz dna duše. U takvoj atmosferi nije ni čudo što je početkom raspada ove zemlje lažnog bratstva i jedinstva došlo do masovne pojave sramnog dezerterstva i otvorenog odbijanja generala JNA da zaštite narod u Bosni i Hercegovini te je vojska novoformirane Republike Srpske bila skrpljena bukvalno od ostataka te armije čiji se veći deo povukao u SRJ a generali otišli u penziju i tako dobro unovčili svoju izdaju. Opis te situacije daje Dimitrijević u svojoj knjizi, kao i predočavanje načina na koji je general Ratko Mladić postao vrhovni komandant vojnih snaga srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Vojničke pobede je ostvario zauzimanjem Trnova, Igmana i Bjelašnice, kao i kod Goražda, istakao se kao pobednički i izuzetno harizmatičan vojskovođa i kao takav postao centralna ličnost rata, dovevši srpsku stranu do faktičkog stanja na terenu od 70 naspram 30 procenata u odnosu na muslimansko i hrvatsko stanovništvo. Međutim, u očima globalista koji kontrolišu svet kroz Ujedinjene Nacije to je bio neoprostiv greh. Oni ne žele uspešnu zemlju i vojsku koja proširuje svoje granice, njima je po tom pitanju potreban status kvo. U pomoć Hrvatima i muslimanima prispeli su NATO i UNPROFOR, kako vojnički tako i po pitanju naoružavanja i finansiranja te je praktično došlo do reprize Drugog svetskog rata kada su strane sile naoružavale srpske neprijatelje a oni kuburili sa municijom.
Knjiga se bavi hronološkim prikazom najvažnijih dešavanja tokom rata u Bosni ali i širom geopolitičkom slikom (isti oni koji su finansirali džihadiste tada, sada dovode muslimanske emigrante u Evropu), kao i međusobnim odnosima i sukobima tada vodećih ličnosti - pored Mladića tu su naravno Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Slobodan Milošević i ostali. Međutim, iako se na više mesta pominju mahinacije UDBA-e, kao što su organizovanje paravojnih formacija (Arkan, Legija i ekipa), njihovo dovođenje u ratnu zonu kako bi ubijali i pljačkali pre nego što ih je Mladić oterao, i umešanost i inicijatorska uloga u ubijanju ratnih zarobljenika posle ulaska u Srebrenicu, ostaje utisak da se o svemu tome govorilo nedovoljno detaljno i stidljivo. Da li su pripadnici Službe bezbednosti radili o glavi Ratku Mladiću, spremali zločine i masovne grobnice koje bi posle bile upotrebljene i protiv njega i protiv srpskog naroda, Dimitrijević nikada otvoreno ne kaže, što svedoči možda jedino o tome koliko su pripadnici tih službi i dalje prisutni i uticajni, kao i 'duboka država' koju opslužuju.
Iako u srpskom narodu već postoji velika podrška za generala Mladića i njegovu zaštitničku ulogu u ratu, uprkos negativnoj propagandi okupatorske, plaćeničke i izdajničke vlasti i NVO satanista, ovakve knjige su korisne za naučni doprinos i uravnotežen prilaz čitavoj temi i njegovom liku u akademskim krugovima. S obzirom na to da je do nedavno tako nešto bilo skoro pa nemoguće, ovo izdanje svedoči o popuštanju stiska evroatlantske i globalističke hobotnice koja uveliko drži ovdašnje intelektualce pod kontrolom. Suprotno farisejima i književnicima, običan narod dobro zna ko mu dobro misli i bori se za njega. Po rečima generala: ''U celom ovom ratu ja sam branio svoj narod, na svojoj, srpskoj zemlji. To mi je bila i dužnost, obaveza, i izuzetna čast. Zato sam oficir, da narodu budem na raspolaganju kad mu je najteže... Sve što sam radio u životu nisam radio da bih se nekom dopao. Sve sam radio iz ličnog ubeđenja i u interesu moga naroda. I u ovom ratu sam nastojao da, kroz lični primer, zaštitim život naših ljudi, život vojnika, oficira, ne misleći o sopstvenom životu. Moj je narod bio vojska i ja sam bio deo ogromne vojske. Sva počast srpskom vojniku! Više puta u toku rata bio sam u životnoj opasnosti. Bio sam i ranjavan, kao i moji borci, ali smo izdržali. Međutim, o sopstvenom životu nikad nisam razmišljao ni u ratu, ni pre rata, niti mislim sada posle rata... Nikad nisam bio opijen veličinom ili zanet slavom i mišlju da budem besmrtan. Imao sam sopstveni pristup životu. Nikad mi nije bilo bitno koliko dugo ću živeti, već šta ću za života dati svome narodu. I, ako sam nešto u svome životu i u ovom teškom vremenu dao mom narodu i njegovom opstanku, onda sam srećan i zadovoljan.''
Dešavanja koja su obeležila građanski rat u SFRJ i raspad te zemlje od 1992-1995 nemoguće je razumeti bez uvida u ono što se dogodilo pedeset godina ranije, u Drugom svetskom ratu. Kao što sam napisao u svom tekstu o Draži Mihailoviću taj sukob je završen potpunom okupacijom Srbije od strane KPJ, potpomognute sovjetskim tenkovima i uvođenjem strahovlade vojne hunte. Zločini ustaša i njihovih muslimanskih saveznika bili su stavljeni pod tepih, sa donešenom zvaničnom verzijom od navodno 120000 pobijenih Srba u Jasenovcu, dok se u depešama pukovnika Mihailovića na više mesta pominjala cifra od 600000. Nastupio je period obnavljanja zemlje tokom kojeg se vršila nasilna proizvodnja radničke klase uništenjem seljačkog staleža i njihovom migracijom u gradove (posledicu ovih kretanja vidimo danas u Srbiji, sa pojavom masovnog izumiranja sela). Zbog kolaboracije Tita sa zapadnim moćnicima protiv Staljina (nakon što je ovaj proglasio Josipa Broza izdajnikom revolucije 1948) u zemlju su došle desetine milijardi dolara bespovratnih kredita na čijem je osnovu izgrađena bajka o navodnom blagostanju i industrijskoj naprednosti zemlje. U stvarnosti, međutim, stvarane su fabrike koje su tržišno bile potpuno nekonkurentne, prosto predodređene za kasnije dovođenje do bankrota i privatizacije čime se otvorio prostor za stvaranje masovne jeftine radne snage, bilo u samoj državi, ili u vidu gastarbajtera.
Međutim, najvažnija stvar odigrala se procesom indoktrinacije čitavih generacija Srba na novoj, komunističkoj matrici u kojoj je poželjno identifikovati se kao Jugosloven (fiktivna, nepostojeća nacija) a eventualno srpsko, narodno ili ne daj Bože seljačko poreklo mrzeti iz dna duše. U takvoj atmosferi nije ni čudo što je početkom raspada ove zemlje lažnog bratstva i jedinstva došlo do masovne pojave sramnog dezerterstva i otvorenog odbijanja generala JNA da zaštite narod u Bosni i Hercegovini te je vojska novoformirane Republike Srpske bila skrpljena bukvalno od ostataka te armije čiji se veći deo povukao u SRJ a generali otišli u penziju i tako dobro unovčili svoju izdaju. Opis te situacije daje Dimitrijević u svojoj knjizi, kao i predočavanje načina na koji je general Ratko Mladić postao vrhovni komandant vojnih snaga srpskog naroda u Bosni i Hercegovini. Vojničke pobede je ostvario zauzimanjem Trnova, Igmana i Bjelašnice, kao i kod Goražda, istakao se kao pobednički i izuzetno harizmatičan vojskovođa i kao takav postao centralna ličnost rata, dovevši srpsku stranu do faktičkog stanja na terenu od 70 naspram 30 procenata u odnosu na muslimansko i hrvatsko stanovništvo. Međutim, u očima globalista koji kontrolišu svet kroz Ujedinjene Nacije to je bio neoprostiv greh. Oni ne žele uspešnu zemlju i vojsku koja proširuje svoje granice, njima je po tom pitanju potreban status kvo. U pomoć Hrvatima i muslimanima prispeli su NATO i UNPROFOR, kako vojnički tako i po pitanju naoružavanja i finansiranja te je praktično došlo do reprize Drugog svetskog rata kada su strane sile naoružavale srpske neprijatelje a oni kuburili sa municijom.
Knjiga se bavi hronološkim prikazom najvažnijih dešavanja tokom rata u Bosni ali i širom geopolitičkom slikom (isti oni koji su finansirali džihadiste tada, sada dovode muslimanske emigrante u Evropu), kao i međusobnim odnosima i sukobima tada vodećih ličnosti - pored Mladića tu su naravno Radovan Karadžić, Biljana Plavšić, Slobodan Milošević i ostali. Međutim, iako se na više mesta pominju mahinacije UDBA-e, kao što su organizovanje paravojnih formacija (Arkan, Legija i ekipa), njihovo dovođenje u ratnu zonu kako bi ubijali i pljačkali pre nego što ih je Mladić oterao, i umešanost i inicijatorska uloga u ubijanju ratnih zarobljenika posle ulaska u Srebrenicu, ostaje utisak da se o svemu tome govorilo nedovoljno detaljno i stidljivo. Da li su pripadnici Službe bezbednosti radili o glavi Ratku Mladiću, spremali zločine i masovne grobnice koje bi posle bile upotrebljene i protiv njega i protiv srpskog naroda, Dimitrijević nikada otvoreno ne kaže, što svedoči možda jedino o tome koliko su pripadnici tih službi i dalje prisutni i uticajni, kao i 'duboka država' koju opslužuju.
Iako u srpskom narodu već postoji velika podrška za generala Mladića i njegovu zaštitničku ulogu u ratu, uprkos negativnoj propagandi okupatorske, plaćeničke i izdajničke vlasti i NVO satanista, ovakve knjige su korisne za naučni doprinos i uravnotežen prilaz čitavoj temi i njegovom liku u akademskim krugovima. S obzirom na to da je do nedavno tako nešto bilo skoro pa nemoguće, ovo izdanje svedoči o popuštanju stiska evroatlantske i globalističke hobotnice koja uveliko drži ovdašnje intelektualce pod kontrolom. Suprotno farisejima i književnicima, običan narod dobro zna ko mu dobro misli i bori se za njega. Po rečima generala: ''U celom ovom ratu ja sam branio svoj narod, na svojoj, srpskoj zemlji. To mi je bila i dužnost, obaveza, i izuzetna čast. Zato sam oficir, da narodu budem na raspolaganju kad mu je najteže... Sve što sam radio u životu nisam radio da bih se nekom dopao. Sve sam radio iz ličnog ubeđenja i u interesu moga naroda. I u ovom ratu sam nastojao da, kroz lični primer, zaštitim život naših ljudi, život vojnika, oficira, ne misleći o sopstvenom životu. Moj je narod bio vojska i ja sam bio deo ogromne vojske. Sva počast srpskom vojniku! Više puta u toku rata bio sam u životnoj opasnosti. Bio sam i ranjavan, kao i moji borci, ali smo izdržali. Međutim, o sopstvenom životu nikad nisam razmišljao ni u ratu, ni pre rata, niti mislim sada posle rata... Nikad nisam bio opijen veličinom ili zanet slavom i mišlju da budem besmrtan. Imao sam sopstveni pristup životu. Nikad mi nije bilo bitno koliko dugo ću živeti, već šta ću za života dati svome narodu. I, ako sam nešto u svome životu i u ovom teškom vremenu dao mom narodu i njegovom opstanku, onda sam srećan i zadovoljan.''
Коментари
Постави коментар