Smeh i zaborav

Milan Kundera (rođen 1929. u Brnu) je češki pisac koji je nakon bekstva u Francusku iz Čehoslovačke 1975. sebe počeo da smatra Francuzem i otišao je toliko daleko da je tvrdio da ga treba posmatrati isključivo kao francuskog pisca a njegov književni opus držati da pripada francuskoj književnosti. Sve do Plišane revolucije 1989. njegove knjige su odlukom komunističkog režima bile zabranjene u Čehoslovačkoj a junaci njegovih knjiga kao što su Nepodnošljiva lakoća postojanja i Knjiga smeha i zaborava često su muškarci i žene koji su upravo na meti totalitarnog režima kojim upravlja Veliki brat iz Sovjetskog Saveza. Njegovo književno delo je neodvojivo od političke pozadine vremena u kojem je živeo i ono prikazuje tada vladajuće ideološke uticaje i posledice koje su oni imali na pojedinca.


Ovim rečima počinje prvo poglavlje Knjige smeha i zaborava:
''U februaru 1948. godine lider čeških komunista Klement Gotvald izašao je na balkon praškog baroknog dvorca da se govorom obrati stotinama hiljada građana koji su potpuno ispunili Starogradski trg. Bio je to veoma značajan trenutak u istoriji Češke. Sudbonosni trenutak, kakav se javlja jednom ili dva puta u hiljadu godina.
Gotvald je bio okružen svojim drugovima a neposredno uz njega stajao je Klementis. Vetar je nosio pahuljice snega, bilo je hladno a Gotvald je bio gologlav. Brižni Klementis je skinuo krznenu kapu i stavio je Gotvaldu na glavu.
Propagandno odeljenje umnožilo je u stotine hiljada primeraka fotografiju Gotvalda kako sa šubarom na glavi i okružen svojim drugovima govori narodu. Na tom balkonu započela je istorija komunističke Čehoslovačke. Tu fotografiju poznavalo je sa plakata, iz udžbenika i iz muzeja svako dete.
Četiri godine kasnije Klementis je optužen za izdaju i obešen. Propagandno odeljenje ga je smesta izbrisalo iz istorije i, naravno, sa svih fotografija. Od tog vremena stoji Gotvald na balkonu usamljen. Tamo gde je stajao Klementis sad je samo prazan zid dvorca. Od Klementisa je ostala samo kapa na Gotvaldovoj glavi.''

Pojmovi koje Kundera često koristi su lakoća i težina. U modernom dobu norme konzervativnog morala je pregazila retorika 'oslobađanja od stega patrijarhata' pa je do izražaja došla lakoća s kojom muškarci imaju više partnerki. Kao što je u Nepodnošljivoj lakoći postojanja Tomaš ženskaroš koji ne trpi monogamiju i koji svoju suprugu tera da se prilagodi činjenici da pored nje ima i mnoge druge žene, što njoj nanosi veliki bol, tako i Karel u Knjizi smeha i zaborava uspeva da suprugu ubedi u održanje ljubavnog trougla u kojem pored njih dvoje učestvuje i raskalašna Eva. Oba muškarca bivaju primorani da se suoče sa činjenicom da su u datim okolnostima njihove žene mnogo velikodušnije od njih samih, i da one, činjenicom da im čine uslugu pristajanjem na njihovo švrljanje, kod njih izazivaju osećanje krivice i tako im kvare uživanje. Kao i kod mnogih drugih Kunderinih muških junaka, kojima se dešava da žene odbijaju da rašire noge bojeći se profanacije i uništenja odnosa, javlja se težina koja stoji nasuprot lepršavosti i lakoći. U društvu koje je pretrprelo emancipaciju imperativi čednosti su nestali ali nekim čudom ljudi se nisu promenili i poleteli.


U odlike modernog čoveka takođe spadaju izolovanost i građanska dosada. One se kod Kundere dovode u vezu i sa glavnim umetničkim stavom koji on u svojim knjigama zauzima prema realnosti, a koji je oličen u rečima jednog profesora filozofije:
''Još od Džejmsa Džojsa znamo da je najveća avantura u našem životu odsutnost svake avanture. Odisej, koji je ratovao pod Trojom, vraćao se preko mora, sam je upravljao brodom, na svakom ostrvu je imao ljubavnicu... ne, to nije naš život. Homerova Odiseja se preselila kod nas. Postala je stvar naše unutrašnjosti. Ostrva, mora, sirene koje nas zavode, Itaka koja nas zove da se vratimo, sve su to danas tek glasovi naše unutrašnjosti.''
Njegovi junaci su na velikim mukama kada treba da ostvare neposredan odnos sa drugim, a i sam Kundera je poznat po izuzetnoj povučenosti i skoro potpunom odsustvu iz javnog života.


Svakako centralni lik romana jeste udovica Tamina koja je sa mužem pobegla iz Čehoslovačke u jednu zapadnu zemlju. Nakon što on umre od bolesti ona je progonjena njegovom uspomenom i još više strahom da se ne ogreši o njega čak i nakon smrti. Kada joj se počne udvarati mladi student Hugo ona pokuša da ostavi prošlost za sobom ali ubrzo shvata da prema mladiću oseća samo odvratnost. U jednoj posebno dirljivoj i fantazmagoričnoj sceni ona završava na izmaštanom ostrvu na kojem žive samo deca. Kao jedina odrasla osoba ona je predmet njihove erotske radoznalosti, nevine i potpuno obeležene duhom igre. Jedno vreme se predaje uživanju ali na kraju ne izdrži i pokuša da otpliva sa ostrva, međutim utopljava se nakon što ne nađe nikakvo drugo kopno.


Dok lakoća i težina očigledno stoje u protivnom odnosu, smeh i zaborav su oboje prikazani kroz proces demaskiranja. Smeh u sebi poseduje nešto đavolsko i razorno, podjednako štetno i za seksualni odnos (Eros) i za sahranu (Tanatos) dok je zaborav odraz komunističkog poziva da se gleda u budućnost, pri čemu se zaboravlja na sve ubijene i prognane žrtve režima ali takođe ubrzava dolazak do kraja puta, na kojem čeka smrt. Na kraju knjige, u sceni na nudističkoj plaži koja je samo poslednja u nizu primera modernog, liberalnog odnosa prema telu i seksualnosti, iskazan je očaj pred činjenicom da sve gubi smisao i čar ako se ponovi bezbroj puta:
''Svi su bili oduševljeni idejom, a jedan neobično trbušast muškarac počeo je dalje da razvija tu misao tvrdnjom da je zapadna civilizacija pred propašću i da će se čovečanstvo konačno osloboditi teških okova jevrejsko-hrišćanskog načina mišljenja. Izgovarao je rečenice koje je Jan već deset, dvadeset, trideset, sto, petsto, hiljadu puta čuo i na trenutak se činilo da je tih nekoliko metara plaže univerzitetska slušaonica. Muškarac je govorio, ostali su ga sa zanimanjem slušali a njihovi obnaženi penisi su tupo, tužno i apatično zurili u žuti pesak.''

Delo Milana Kundere je važna hronika položaja čoveka koji se u (post)modernom svetu nalazi između čekića i nakovnja - s jedne strane suočen sa brutalnošću totalitarnih režima zasnovanih na marksizmu i ideji oslobađanja a sa druge s potpunim odsustvom vere nakon perioda inkvizicije i kontra-reformacije. Možda je umesto smejanja i zaboravljanja potrebno prisetiti se. Prisetiti se, i zaplakati.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Hrišćanski misticizam: Majstor Ekhart

Najveći srpski mučenik dvadesetog veka

Evropska ideologija: Sloboda u zaključivanju